Две рецензије књиге Весне Радовић: “ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ”

0
482

ПОЕЗИЈА ЉУБАВИ И УЗВИШЕНОСТИ
( Рецензија збирке песама Весне Радовић,
„Пољубац из Француске улице“

Весне Радовић је, по својој племенитости и узвишености, племкиња поезије; њене песме, на први поглед, раскошном лепотом израза, једноставношћу и присношћу плене, мада се ради о дубоко промишљеној поетици. Попут Јефимије, о којој пева, суптилно и префињено песме везе, у везаном и слободном стиху. Она је чувар наше песничке традиције и словенскога духа и душе, као и вере у Христа и поезију. Марију Магдалену сматра „равну апостолима“, јер је:

„верна сунчана сена,
за сва времена, Марија Магдалена“.

Са великим пијететом песму посвећује Теодори Косари, бугарској принцези и дукљанској царици, жени зетског кнеза Владимира. Косовски мит и славна историја српског народа дубоко су укорењени у поезији Весне Радовић. На тој основи су њени снови за обновом достојанства и достојности.
Господствена по манирима и певању, Весна радовић је чувар словенскога језика, духа и душе. Велика је њена вера у поезију, за коју се свим срцем бори. Зато иронички, у песми „Славуј пева увече“, каже:

„За округлим столом безумља
Гласно говоре да ће нестати поезија!“

Посебно је дирљива песма „Опело за Петра Пајића“, која је исписана у спомен на даровитог српског песника, песма бола и оданости. А у песми „Ватра и нешто“, сјајно насловљена, говори о вечној, прометејској, ватри поезије и метафизичкој љубави.

У целини поезија Весне Радовић испуњена је љубављу, у њеном најузвишенијем смислу, високих етичких начела и језиком који је приближан и приближен роду и народу.. Такве се песме воле и трају, оне одржавају њен смисао и потребу за певањем.

 
Власта Младеновић

 


ЉУБАВ У ДОБА МАЛИХ БОГИЊА

Није парафраза наслова Маркесовог романа, тек тако, у наслову ове белешке, уз рукопис нове књиге песама Весне Радовић. Пред нама је један, скоро роман о љубави у стиху, а у времену епидемије малих бигиња, мигрантске кризе, ратова и разарања. Ово је можда најобимнија љубавна поема нашег песништва. Реч је о педесестак песама које повезује исти мотив, и двадесетак духовних песама.
Ова књига је повест о срушеној љубави, као о срушеном Таџ Махалу, у којој је свака песма одаја у палати која памти једну причу о рушењу, а свака метафора је једна преживела арабеска.
У наслову “Пољубац из Француске улице” садржан је поетички образац ове књиге. Пољубац је појам који наговештава да је реч о доминантно љубавној поезији. Француска улица – је други део синтагме који упућује на појмове географије и културе у ширем смислу. Весна Радовић је песникиња културе. Поезија Весне Радовић је пребогата оваквим појмовима. Све у њој врви од географије, историје, уметности, књижевности. Готово свако стање духа, свака емоција у њеној поезији имају, елиотовски речено , објективни корелатив у неком појму културе, било да је реч о призренским звонима, прашком пролећу, књижевним делима или грађевинама. Све овде врви од раскоши слика и богатства метафора.
Али, иако је ово поезија о палој, изневереној, изданој, срушеној љубави, то није поезија меланхолије ни декаденције, то је поезија вере, љубави, праштања и радости живота.
Што се географије тиче, од Бретање до Урала и Сибира од Прага до Крфа и Шпаније, слике предела су слике осећања. Али, француска и руска улица света су најближе нашој песникињи. Она најрадије корача овим улицама, којима су се српски народ и српска култура све до најновијих времена најрадије кретали. На тим улицама је наша песникиња код Превера студирала лирску нарацију, а код Ахматове и Цветајеве ону племениту, узвишену тугу, ону аристократску надмоћ над свим видовима примитивног очаја.

Али, београдска Француска улица у нашој свести тесно је везана са причом о нашој књижевности, због адресе на броју 7. Тако нас песникиња уводи, и у ову асоцијативну раван, у којој можда треба тражити простор велике љубави коју опевава. Она за ту љубав, завршавајући једну песму каже да је била историјска. Само понеком успутном алузијом наводи нас на помисао да је то била, и љубав која је настала и ишчилела у књижевном свету.

У овој поезији је видљива и једна иронијска слика живота, сударање света и љубави, па песникиња у једној песми вели: “Ако те којим случајем одведу у неки нови рат”.А колико је моћна и велика, та љубав била, говоре и сјајни стихови, једна блистава парадоксална хипербола у песми “Аутобиографска”: “Ја сам као оне три сореле што су волеле истог морнара”. Не сећам се где сам тачно чуо ту легенду о три сестре, али знам да је негде у песникињиној Боки Которској, и да сам једном видео кућу тих сестара која, и сада одише чежњом. А у песми “Моја историја” песникиња каже: ”Под мојим ногама земља је дрхтала као човек када умире”. Поређење које узима дах. Или вансеријски лепа слика из песме “Кад адађо свира”: “Газим боса по хладној кори месечине”. Или, кад у песми “У време епидемије малих богиња” каже: “Уз љубав се смрт лакше подноси / И памгте глаголски дублети / Као што се памте бринете уске у струку…” Или кад у песми “Фебруарске жуте пахуље” поентира болно лепом метафором: “А галебови које сам лечила / Вуку рањене ножице / По бледом песку времена…”

У томе свету у којем упоредо егзистирају љубав и страх, Весна Радовић маестрално завршава песму “Вагабундо” стиховима: “И даље наивно верујем да једна мала биљка / Случајно откривена на Дурмитору / Излечиће све наше страхове, у једном дану!” Једна од одлика њене поезије јесте то да уме да заврши песму, да ефектно поентира, да је закопча и подвуче.Тако је, и читање садржаја на крају њене књиге право задовољство, јер се у насловима песама слути сва лепота и богатство поезије коју ова књига доноси.

Кроз овај лирски роман о љубави преплићу се и слике савременог света, Европе и Србије, Осећа се, и једна нота ангажованости, као у песми “Јесен Европе”, где се додирују Исток и Запад, и сударају те две културе. У песми “Отварање пасијанса” Весна Радовић каже, говорећи о свом народу: “Личимо на становнике острва Маркиз који масовно умиру од великих богиња пренесених из просвећене Европе” Опевавајући један од својих завичаја у песми “Над Призреном су некад звонила многа звона” лебди једна сета, једна устрептала туга. Варварство и зло песникиња не опевава у овој песми, оно се слути, онако из офа, што би рекли људи овог века.
Циклус песама, по коме је названа књига “Пољубац из Француске улице” се завршава поемом “Забрањено је умрети”. У овој поеми песникиња непретенциозно преплиће, појединачно и универзално, слике малих и великих подвига, и смислености обичног свакодневља. Ова поема је мали узвишени уџбеник фармације. Не, она је, заправо, и сама лек против малодушности посусталог света. Она је ода животу која сведочи о једној расној песникињи.

Мирослав Алексић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here