Новак Стајић: Шта Матија к..у свира док му Емир басира?

0
273

Наслов је преузет из оправдане реакције песника Јована Бундала на његовом Фејсбук профилу после додељивања Андрићеве награде Бори Ђорђевићу, односно Бори Чорби који је постао мирођија сваке чорбе у сваком режиму.

Шта би рекао Иво Андрић кад би знао ко добија награду која носи његово име?

Иако је Бора Ђорђевић (Бора Чорба) удаљен неколико хиљада светлосних година од великана српске књижевности, нобеловца Иве Андрића, „Андрићев институт“ за најбољу књигу објављену у Србији и БИХ, ентитету Република Српска, доделио му је награду „Иво Андрић“ у јануару 2018. године у Андрићграду.

Ову одлуку новинарима је саопштио Емир Кустурица, председник жирија за доделу књижевне награде у којем су били и Мухарем Баздуљ и професор Јован Делић.

Да ствар буде још гора, потрудио се Матија Бећковић, председник Управног одбора „Андрићевог института“, рекавши да се Бора Ђорђевић на енглеском језику каже Боб Дилан, а Боб Дилан на српском je Бора Чорба.

Шта би рекао несрећни Андрић кад би знао где иде награда с његовим именом? Зар у руке Ђорђевићу, који се последњих деценија одао писању будалаштина које немају никакве везе ни са уметношћу, ни са истином, и који стихоклепа: „Њујорк би се звао Хирошима / да атомску бомбу Србин има“? Ово стање духа се зове – дијагноза!

Али Бећковић, који слови за једног од најнаграђиванијих песника у Србији, казао је да је Ђорђевић написао неколико песама које припадају антологији наше поезије, од којих му је очито ова једна од највреднијих:

ЗАШТО УВЕК КУРЦУ СВИРАМ

Зашто увек курцу свирам
зашто увек много серем
и када од два зла бирам
увек веће изаберем

И који се курац буним
и поново курцу свирам
и увек се узјогуним
када могу да кулирам

Што исправљам криву Дрину
околину иритирам
марш у пичку материну
зашто увек курцу свирам

Увек буде нека фрка
који ми је курац красни
сваки куртон мене дрка
а куртони су опасни

Сви ми серу да се стишам
заболе ме, баш ме брига
и даље уз ветар пишам
шта ће бити, јебем ли га

Ко их јебе, педер нисам
чувам дупе и не желим
да курчеве свима сисам
и около буљу делим

Бора Ђорђевић

Бесна због поступака Бећковића, Кустурице и остатка екипе, општа јавност се згражава, поете опеваше народне „хероје“, а огласише се такође сатиричари и афористичари.

Књижевник из Београда Јован Бундало поручио је да би антологијску песму награђеног песника Боре Чорбе „Засто увек курцу свирам“ требало (кад ју је написао награђени песник) ставити у све уџбенике за основне и средње школе, како би нови нараштаји уместо Иве, Бранка, Десанке и других напајали већ закржљале мозгиће лепотом риме и богатсвом речи.

Такође, после ове песме и награде Бундало размишља да запали све папире из фиока (има десетак књига у рукопису), да баци у контејнер 15 до сада објављених књига, а све то да се не брука пред долазећим генерацијама које ће се одгајати на награђеној поезији Боре Ђорђевића.

У његовим очима „славни“ жири је девалвирао све оно што су до сада појединачно, а и заједно урадили јер нормалан човек ни у најтежем растројству мисли не би могао направити ово што су они урадили.

Наравно, Бундало ни једном речју не криви нити оспорава Бору Чорбу, кога Матија Бећковић назва БОБОМ ДИЛАНОМ…

Док би вероватно сваки разборити човек потписао ове речи гнева и очаја Јована Бундала, чувени Андрић из гроба поручује „књижевној“ мафији баш као некада: „Дивно сте поделили свет: све за вас и за вашу децу, за децу ваше деце и за ваше слуге. Добро сте поделили свет: све што је светлости и лепоте узели сте себи, а све што је мрака и тегобе оставили сте нама, па сад се сви рађамо с јасно предодређеним судбинама, ви са светлим, а ми са тамним. Добро сте поделили свет! Али ваша подела је само грозна, а не и вечна. Сазреће гнев наш, и биће зрело лето и опоро воће; деца ваша ће се стидети свога имена и одрицати богатства јер ће им оно бити на терет и пропаст.

Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“

Поете пуцају стихописима, сатиричари покушавају обликовати идеални свет, а балканска „књижевна“ мафија мирно одрађује свој посао иза паравана, надајући се да то што раде могу докле хоће.

Ко год им смета бацају му клипове под ноге па је тако и чувени књижевник Петар Милатовић Острошки настрадао од руку те исте „елите“ избацивањем из Удружења књижевника Србије (УКС) због неколико сатиричних песама и пар афоризама.

Но, док вукови и подобни сви скупа у колу плешу, хвалисајући и награђујући један другога за успешне шкрабописе на књижевним конкурсима, господин Милатовић марљиво истражује старе српске средњовековне  рукописе у аустријској Националној библиотеци, те успут чувени УКС још једном подучава о сатири, но овај пут на други начин, поручујући им да нису они богови, нити су измислили афоризме, јер, уосталом, нису нити знали да су Срби писали афоризме 1370. године, те им је стога боље да се оставе сатире и ухвате нечега друштвено корисног.

Да парафразирам, циљ националистичке контрареволуције и јесте био стварање једног наопаког света, у којем је најнормалнија ствар да Емир Кустурица додељује награду „Иво Андрић“ Бори Чорби, а да потоњег Матија Бећковић пореди с Бобом Диланом.

То је њима њихова борба дала. Оне који нешто вреде и завређују народ ће препознати на други начин, а најбољи судија биће време.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here