Ко вас пита, важна је галама

0
29

Својим саопштењем посланички клуб „Слободни посланици“ у Скупштини Републике Србије дигли су свој глас против говора мржње који се, уназад неколико дана, мада би се пре могло рећи неколико седмица, интензивирао како се светско првенство у фудбало развијало, карактеришући ту појаву, уз цитирање одређених посланика Вјерице Радете, Бошка Обрадовића и колико сам могао да схватим, неког Срђана Нога. И гле, не споменуше „господина“ посланика, Владимира Ђукановића који је ових дана, уочи утакмице Хрватска –Енглеска у свом старом и до зла Бога лошем маниру избљувао толику количину мржње, непристојности,  некултуре, примитивизма и свега оног најгорег што се уопште може наћи у људском роду, а садржано је у концентрисаном стању у њему, рачунајући и његову пословичну вулгарност, да је само тиме испунио квоту непристојности за једног просечног напредњачко-радикалског „народног“ посланика, задату од стране наврхвође и то за целу годину, а можда и више.

Можда је повод том „превиду“ његово дугогодишње појављивање и иживљавање у електронским и штампаним медијима да су га, као еталон свега најгорег и најбестијалнијег на нашој медијској сцени а од скора и на политичкој сцени, и превидели у конкретној навијачкомрзитељској афери.

Само, није то битно, уосталом, шта очекивати од суштинских неофашиста без обзира како се декларишу, мени су неке друге „ситнице“ запале за око. Када су ових неколико личности по среди, вест би била да су се у каквој ситуацији уљудно понашали, да нису претили, вређали, псовали и чинили све остале радње које су и иначе пинковизично и Марићевски друштвено верификоване као пожељно ријалити понашање, а што чини узор нашим нараштајима, уз неизоставно презентовање наврховђиних изјава за медије које се идеално уклапају у општу слику српске културне, друштвене и политичке сцене.

Али вратимо се чланку „Хулигани, ватрени навијачи па народни посланици“.

Тако, новинар „Данаса“, са иницијалима М.Р.М., ма ко, или ма која да је, тврди у том чланку да у саоопштењу стоји и следеће: „одређеним посланицима као да није јасно да нису на стадиону.“

Да ли то значи да би у случају да су се приликом давања тих изјава налазили на стадиону, ствар била ОК??!

Ипак, ова се реченица граничи са бесмислом, или баш ако хоћете у разини са врхунским интелектуалним дометима „народних посланика“ и то видимо, оних „слободних“, а за шта сам наивно веровао да карактерише само радикалско-напредне скупштинске рукодизаче чије изјаве за скупштинском говорницом, попут најбољих бурлекси, увесељавају гледаоце широм српског и хрватског говорног подручја, а и шире.

Да појаснимо ствар. Оно што је порука ове реченице могла би се парафразирати на следећи начин: господо десничарски посланици, ако се желите тако изјашњавати као што то чините преко друштвених мрежа, а и иначе, идите на стадионе и тамо будите оно што јесте – хулигани, тамо је такво понашање нормално и пожељно, јер како је то изволео рећи господар, познатији као наврхвођа, ти су простори ван јурисдикције правосудног система који, узгред буди речено, је ионако изван јурисдикције за све сараднике заједничког братског политичко-криминалног подухвата, не само када су у питању навијачи и њихове вође (читај: хулигани).

Онда можемо схватити да је то за наше „слободне посланике“ сасвим прихватљиво да се тако нешто дешава на стадионима?!?!?! Они на стадионе не иду па се могу не само дистанцирати већ и унеколико разликовати од ових првих, напредњачко-радикалских хулигана.
А да је ту крај – није!

Анонимни аутор, или ауторка, чланка (М.П.М.) цитира наше дичне слободне посланике: „Моћ народног посланика… који су бирани…“ и показује нам, хтела то или не, намерно, или случајно, нам потура под нос њихову бласфемичну тврдњу да су народни посланици, чуј „народни“(!), бирани!!!!

Знам, то вам је оно: не лаје кера села ради, већ себе ради!

Они то нама имплицирају да су као „народни посланици“ и они сами, поред тога што су слободни, за разлику од радикалско-напредњачких „посланика“ који то нису, свидело се то неком пакоснику, попут мене, ипак бирани!

Знам, њима одговара да је контекст несумњив – демократски су изабрани вољом народа. Али није! Нити су грађани бирали посланике нити су знали ко је на листама.

Друга је ствар она законска презумција (апсолутна и необорива претпоставка) да објављивањем одређеног акта у службеним новинама сви (све ће бити: поданици, најмање грађани и свакако не самосвесни и слободни) знају њену садржину, укључујући и одлуке о проглашењу изборних листи. Па и да  је покоји бирач и читао листе, далеко је то од тврдње о избору, јер пракса нам је показала да и они који су међу носиоцима листи још током кампање без зазора изјављују да им не пада на памет да буду и посланици или одборници, попут најсвежијег примера госпође Аје Јунг.

Доиста, свима је јасно да самодржци политичких странака сами одлучују о свим кадровским решењима, па и о именовању посланика, или избацивања појединаца са листе и или из посланичких или одборничких клупа.

Ова група веселника која се прсе да заступа европске вредности, тврди да је „моћ посланика“ и у томе што заступају „идеологију за коју су се определили његови бирачи“. Ха! Овакву глупост, али ортодоксну и егземпларну нисам одавно прочитао! Тако нешто ташко да би одвалио и сам Милан Бабић. То чак не би изустио ни Александар Вулин.

Српска неофашистичка десница, као што је познато, никада није марила за идеологију ако ју је икада и имала, а јамчим вам да није, јер није све идеологија за шта се залажу и боре поједини политичари, или групе окупљене око једног, или групе политичара, а која (група) се назва политичка странка.

Додуше, и они из центра или они који себе називају левицом, мада није ни мало јасно зашто, не разликују се. То не значи да су исти. Нису исти, али имају сличне, ако не и исте циљеве. Истина не цивилизацијске, никако оне које политичке теорије, социолошке или филозофске, па и антрополошке науке дефинишу као политика и оно све што у нормалном свету иде уз то, или је бар ишло док овај неолиберални глобалистички капитализам није све отерао у три лепе и ствари узео у своје руке, дефинишући један једини циљ око кога се окупља сва поган – грамзива пљачка.

И гле, ниша из белог света ови наши „политичари“ (припадници заједничког злочиначког подухвата) нису тако здушно прихватили као тај један и једини, али довољно снажан именитељ – новац. Једино што их битно разликује од белосветске фукаре јесте њихов примитивизам, па били они на левој или десној страни политичког фона у Србији. А да је то тако, ето, на несумњив начин потврђује овај чланак, као и текст који је у њему обилато цитиран, или парафразиран. Доиста, могу се радикали, напредњаци, демократе, или слободњаци, у здању некадашње народне скупштине глуматати до миле воље и међусобно се сукобљавати око било чега и тиме забављати распамећени пук, али када су заједнички интереси по среди, е ту су видимо сложнио, толико сложни да сложнији не могу бити.

Дакле да закључимо! Критиковаће они с лева оне с десна због свега, па као у конкретном случају и због пљувања оних који су током меча Хрватска – Енглеска, навијали за комшиј,е али ако би се неко усудио датим пљувачима оспори статус народних посланика, е то је друга прича, таква оптужба уколико би се показала тачном и њих саме итекако погађа.

Дакле, проста раја мора да научи да они који седе у здању скупштине су народни, дакле подвлачим, народни и никакви други посланици који спроводе идеологију коју њихови гласачи (дакле, народ) својом личном и интимном творевином држе и следствено томе, и своје животе ће као народни трибуни положити на олтар отаџбине, а да не би било никакве забуне, иако то неће признати, ипак ће, за сваки случај предходно на тај олтар положити животе својих гласача, заправо свих гласача, и то сложно, били леви или десни, па побогу, када је отаџбина по среди сви смо ми једно, рећи ће нам.

Сада, ако би се у недељу некако згодило да Хрватска победи Французе, ето ти прилике и теме за скупштинске дебате, медијске серијале и остала замајавања, све до коначног решења косовског питања.
Ко вас пита, важна је галама.

 

Живојин Ивковић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here