Пет песама Невенке Татић – Карајовић

0
218
Невенка Татић - Карајовић

ЛАГАНО КЛИЗИШ У СЕЋАЊА

Лагано клизиш у сећања…

Све више пролази сати
од дозивања до дозивања…
Шири се нит што прати
уздаха мојих отимања…

Лагано клизиш у сећања…

Слика по слика, дан по дан
капље и тоне у језера…
Руке роним и сакупљам, лепим…
а усне дрхре
и… стрепим…стрепим
од удара тренутака лепих.

Пуштам да теку,
руке ширим,
са судбом болном и тупом се мирим…

Лагано клизиш у сећања…

Кроз испуцале рупице на дрвећу гвирим
још једном светлост да видим…
Сузу гутам.
Смолу на око стављам
јер морам да се мирим.

Лагано клизиш у сећања…

А ветар пири…
Дишем да ваздух у плућа примим
и издахом те избацим из дланова
јер морам да живим.

 
РАЧУНАЈ

Рачунај да сам те пољубио.
Рачунај да сам ти већ све рекао.
Рачунај, пошто сам дошао,
пошто сам те намерно срео,
да сам те разумео,
да сам у твом оку већ све видео.
И пре него што си помислила
било коју жељу,
рачунај да сам је остварио.
И сад, док сам ти говорио,
рачунај да сам те миловао.
Кад сам те погледао,
као да сам те пригрлио.
И кад су нам се случајно дотакле руке,
то сам ти рекао:
извини,
сад иди,
касним, касниш…
И ја сам све исто хтео.

Рачунај да сам те пољубио,
рачунај да сам те волео.

август 2005. Крушевац

 

 

И ОВДЕ ПРЕСТАЈУ РЕЧИ

И овде престају речи.
Све друго бих ти показала.
кад би дошао.

Пружила бих руке
до твог лица
и помиловала бих те…
баш онако како ти треба.
А онда би их обавила
око твог струка
снажно,
тако снажно
да би ми глава клонула
на твоје раме.
И тада
би те погледала
нежно…
и дуго…
Тако дуго
да тај поглед
се никада са тебе не скине,
да те окове
и стално дозива.
А онда
би ти усне примакла
и пренела ти дах
кратко
али довољно да живим у теби.

И ништа ти не бих рекла,
овде престају речи,
Све друго бих ти показала.
Само кад би дошао.

 

 

РЕЦИ МИ

Реци ми,
шта ћемо сада?
Шта да радимо
кад утихну сва звона?

Кад стану птице
и свака се на своју грану врати.
Кад лептири скупе крила
и чекају медену храну
с мирисног цвета твога длана.

Шта да радимо,
реци ми…
Кад ветрови почну да дувају
и фруле од врбовог прућа савију,
неку нову песму засвирају,
неке нове играче позову,
заврте, заиграју…

Хоћеш ли ми дати руку
и у том колу?
Ту, близу мене,
на истој ливади,
крај исте реке, у долу
где хучи и тече
и све мирише на прошлост,
на претке,
на косе нечије расплетене,
расуте гривне и уметке.

Шта да радимо
кад свитања почну нова,
кад гране се под мојим прозором скупе
кад требам да их одшкринем,
изађем из себе, из снова…?

Хоћеш ли ми дати скуте
и у том болу
да ме носиш,
да ме чуваш,
крчиш ми путе
до ваздуха, до извора,
до неба, до узлетања,
до вечног трајања…

Хоћеш ли и сутра
бити моја?

 

 
ГОВОРИХ ТИ ДА ТЕ ВОЛИМ

Хтела сам да бол твоју
сажмем у себи.
Да носим је ко тајну,
ко свету дужност
коју касније треба да родим.

Чувах је дуго,
пазих је смерно,
недадох јој да смета, да вири.
Ја се смејах
док бол твоја у мени живи.

Кад већ постаде стална и моја.
Кад навикох се ко да прија,
јаук ме прену негде изнутра,
видех трептаје у даљини,
заљуља ме осећај горак,
познат од некад, кад те примих.

И падох пред тобом,
стадох да молим,
да говорим ти да те чекам,
да годинама за тебе живим,
да друго ништа и не чиним.
Да бол твоју љубим,
са њом постојим.
И родих своју тајну пред тобом

ГОВОРИХ ТИ ДА ТЕ ВОЛИМ.

Невенка Татић – Карајовић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here