Зар о томе проповедах?

0
133

ГНЕВ СВЕТИТЕЉА САВЕ

Свети Сава погнуо главу
Образи му страшна ватра
Угледао црну страву
Шта све крије српска шатра

Бога не сме, ој Србенде
Погледат’ у свете скуте
Пораз су му Господ
Очи мудре, очи љуте

Шта то славиш српски свете
Напамет из часних књига
Једно причаш, друго радиш
Вама деца нису брига!?

Зар је јеће и локање
О народе прости
Светитеља поштовање
И у цркви торокање?

Зар не треба свако дете
Своју љубав песмом рећи
Зашто време славља крате
Зашто деци крила сећи?

Пита Сава просветаре
И свог рода те пастире
Зашто децу разликују
Зашто раздор њима шире:

„Зар о томе проповедах
Да вас спасим злог ја доба
Нити писнух ја за предах
Зар због овог немам гроба?

Клечим небом даноћице
Скрушено је моје лице
Изелице и несоји
Што сте педљем од литице!

Да вас пустим да ода’нем
И пред Бога мирно станем
Да не хајем,нисте вредни
Неверници моји бедни!”

 
ЗЕМЉО МОЈА

О какав се то смрад
Шири отаџбином?
Свуда цери чемер и јад
Ко ју је уморну покрио тмином?

Грудо моја малена родна,
Чујеш ли клетву што шапће ти Бог?
Дал’ си од крви толико плодна?
Силована вавек од народа свог.

Кога ти милују те влати траве?
Кога још ваздухом целиваш?
Кога то појиш с Мораве и Саве?
Кога мученице животом дариваш?

Одакле ти снага земљице?
Је л’ од јунака што теби се даше,
Ил’ од костију дечице,
Што их туђин на теби клаше?

Миле ми по теби добра мати
Змије,црви и гадије,
Нема више ко са тебе спрати,
Мирис страшне огавије!

Све што вреди о земљице,
Трбух ти гладни сада чува,
Ружне си ми спољашњице,
Чујеш ли старице моја глува!

 

САМОЋА

Жамор руље уби
Једнину ми у глави
И тихотом нико
Човек тек да буде

И сви нешто сикћу
Иза леђа тајно
Храброст им крезуба
Од пакости студе

Откуда та сила
У крхка ми плећа
Да на њима носим
Зоре што не руде

Сиво ми је јутро
А најсветлији осмех
За наивне надне
Још чесите људе

У жагору глувом
Нема помно чекам
Хајку на чистоту
Те сведоке худе
Што за крајцер бедни
Издали су Бога
Левом што се крсте
Јер десницом блуде

Око мене сипе
Мастилом свог зала
Мраче моје путе
Помрчина свуда Сунац ниоткуде

Сву доброту срца
Окружише мржњом
Трњине из ока
Што из Пакла луде

У црнилу страве
Весник сам светлине
У души ми пролеће
Сред мрачне ми груде

Жамор руље уби
Једнину ми у глави
И тихотом нико
Човек тек да буде.

 

Април 2018.

 

Звездана Крстић

 


Звездана Крстић, рођена у Смедеревској Паланци 1. фебруара 1987. године. Завршила гимназију у Великој Плани. Прва слова и љубав према писању је подстакао њен дека који није имао ни дана школе, а сам научио да пише .Дар за писање је уочила њена наставница српског језика Весна Николић још у петом разреду основне школе, затим професори у гимназији.
Покретач је и председник удружења песника „Србољуб Митић“ у Старом Селу.
Именовала је годишња признања „Србољубов санопис“ (у априлу) и „Срборечје“ у (јулу) у част и сећање на рођење и смрт песника Србољуба Митића.
Песме су јој заступљене у електронском часопису „Суштина поетике“. Свој првенац, збирку љубавне поезије „Бесконачност на дохват“ је издала 2017. године у издавању „Српске књиге“ из Руме.
Живи у Старом Селу код Велике Плане.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here