Заборави се колико смо и мали и лепи

0
128

КАД НЕМАМ ВОЉЕ

Да бацим оловку ко копље у трње
Да ли бих се осећала боље?
Или ћу затворила једини вентил
За оно: „Када немам воље“.

Знам, могло је све другачије
Не кривим никог због тога
У себи некад понављам речи
Кад није грђе, да хвалим Бога.

Ћутим, помислим, имам ли права
И друге ципела сигурно жуља
Изађи, изуј се, мека је трава
Напољу ветрић чаробно дува.

Вечерас само за сутра бринем
Нису све бриге за плећа моја
Прочитам молитву у тишини
Знам да ме чува љубав твоја!

 

ЗРАК

Мрвица сунца,
Нит јутарњег зрака
Усели се у облаке моје

Разгрну сећање
И залута
У лавиринт осећања.

Зрак доби боју
Твојих очију.
Топлином ме дотаче

Дахом и мирисом
Налазим га у души
Љубав без почетка и краја.

 

 

ТИХО, ТИХО…

Тихо, тихо, да не пробудим цвет
Или још тише, да лептир не промени лет
Уснама твојим поглед постаје узлет
На њима, скривен даљином, мој је свет.

Крвоток бруји, дамаре одаје срце
Усна је спремна, да усни одговор да
Баршуном чежње шапуће летње сунце
Смарагдно зелено, огрнула тишина.

Сањам те, славују мојега пролећа
Песма је твоја ехо северних страна
Бела је бреза мера времена и међа

А сама без тебе, своја и ничија
Треперим као младог дрвета грана
Док ми са лица нестаје радосног сјаја

 

ФЈОДОРЕ MOJ

Као Достојевски, чекао си срећу
Ни у коцки срећан ниси био драги
А ја кад бих могла живети за тебе
Понела бих бриге, да те зову „Благи“.

Била бих ти Ана, ноћима писала
Све лирску узлете, фине метафоре
Видела без бола како мирно спаваш
Не бих снове снила, будила бих зоре.

O да ми је једном, твој „голупчик“ бити
Слетела бих песмом на то топло раме
Гугутом бих брала пробуђени стих
На крилу носила трептаје звездане.

Никад нисам била твоја „прва“ дама
Ја само пребирам твоје дивне песме
Чекам да ми шапнеш: „Загрли ме и ћути“
Да бих као Ана, досањала сне.

 

 

ПЕПЕО

Шта је пепео

Зрно сећања на ватру срца
Несташна игра лептира
Жар на кожи

Скамењена нада у светлозор
Која је померала горе
Расуте боје дуге

Сасушени део илузије
Остатак хране од снова
Прах! Прах почетка, на крају!

 

 

БАТИК

Затварам шкољку хладних дланова
У којима је бисер његове песме
На мојој лирској ливади
није никла отава и нема нових откоса
Али сам добила на лотоу седмицу
Извукла из шешира и каљавих чизама
Наговорила да замени оловку.

Сад слика батик техником, по свили коже
Ројеви пчела драговољно тачкају восак
Буди невиност распеваним бојама
И гледа душе радозналаца како се утркују
Да приђу ближе и понесу део магије са собом
Лепећи стихове на својим нежним душама.

Гледам из старе љуљашке са декупажом
исцртаним на наслонима за руке
И кажем зачуђеном пролазнику:
-Да, то је песник коме сам у очима
прочитала први стих и чувам тај бисер.
Слава понекад ослепи.
Заборави се колико смо и мали и лепи
у својој невиности. И богатији за песму.

 

Некад

Некад у тишини
бол ме савлада
сећањем се огрнем

Нађох на пијаци
Слатке ситне крушке
На Одушевце миришу

И у огледалу
Магла огрнула стазу
Душа грли хладноћу

 

ВОЛИМ

Верујем да сам рођена да волим
Колибе, куће и солитере
Поља, ливаде, потоке реке
Све што се сади и што се бере.

Волим гитару да чујем у ноћи
Уз обалу мора титраве звездице
Мале совем нежне лептирице
Од свега највише његово лице.

Још волим маслачак и комете
Плач виолине, шуштање брезе
Све боје дуге, зимске ноћи дуге
У њима њега, велико дете.

Стихове волим, волим и слике
Сазвежђа свитаца, месеца лице
Љубавне приче, мале и велике
Пролећа кад дођу птице селице.

Волим на небу облаке беле
Мирисе ка покосе свежу траво
И онда кад други јастук немам
Па му на груди наслоним главу.

 

 

НАЈЛЕПША ПЕСМА

-Љубави
Шаптао је:
-Ти си чудна жена
Твоји стихови
су ми рекли да си
Златоносна река
У којој има и муља
И бићу богат
Кад муљ однесе вода
А прсти се позлате.

Нико ме није отворио као Он
Пред њим немам тајни
Дао је мојој песми раскошан рам
Који са поносом носим.

Још је говорио:
-Текла си кроз мене као река
Пре него сам ти име знао
Препознао сам те
У трептају лишћа брезе
Које више није било.

Саткао је по мери мој рам
Да дишем, смејем се и плачем
Да ми буде таман!

Заволео ме, па светли!

Донео ми беле ноћи
И зрна ћилибара,
Мораву, Неву и Нил.

Nе знам да ли ћемо
На Таџ Махал стићи
И какви ћемо за десет година бити
Он каже:
– Исти! Љубав нас храни

Најлепша песма си

 

Вјера Гаровић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here