Поглед

0
87

Гледао сам те
док си дрхтала као прут,
на косу као вео док се спуштао страх,
гледао сам снове дечака
како се чежњиво са надом утркују,
док сам поред пруге бос трчао
твојим плућима узимао сам дах,
док сам сећања као камење скупљао
голим рукама, као отиске на прстима сам те имао.
Што нисам бар трепнуо или име прошапутао?
Опрости
што сам гледао у твоје очи уместо у мрак;
када сам последњи пут главу подигао,
што сам ћутао, ни реч проговорио?
Уместо у тебе,
опрости
што сам у земљу погледао.

 

Весна В. Максимовић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here