Опасница

0
116

Мој пријатељ, књижевник, Радован Влаховић, на свом фејсбук профилу, је окачио статус, насловљен: „Еротска жеља је тема коју у писмима избегавамо“.

Овим текстом нам је загрејао моралну баријеру, коју је сам прозвао „изолациони слој“, који раздваја патријархалне и моралне вредности породице и брака, од високог напона, неспутаног сексуалног нагона, који чучи у свима нама, боље или лошије укалупљен васпитном препреком овог„изолационог слоја“.

Тињала је у мени врелина, пробуђених дилема: „Поштено, или непоштено?“ или „А да ли је поштено, заправо непоштено, према себи?“ или „Посматрамо ли односе међу животињама, њихово понашање нас упућује да су норме чојства и породичне честитости, ипак само обичајни, спутавајући оквири, које можда треба уклањати?“, а онда, ипак, промишљам „Човек је, може се рећи, више духовно него материјално биће, што га издиже од нагонских порива својствених животињама, о чему нам сведоче све људске религије и веровања, а све оне, у циљу виших духових досегнућа, једнако уче како се стиже до хармоније са Свеумом космоса“.

Пламичак је, иницијално, распламсао ватру, која се од мене одаслала, према космичком Извору и, већ следећег дана, стигло ми је оданде, озбиљно, право искушење.

Истинске су опаснице жене из „Малог Беча“. Сведоче о томе приче, и нових и старих времена, а јуче сам се са том чињеницом суочио и, кроз муку своју, и лично осведочио.

Родитељска ми је заоставштина, због прелоцирања, из Врбаса и Нови Сад, умањењем преполовљена у једнособни, поткровни станчић, да се рентира, те буде извор студијских средстава мојим двема ћеркама и, тренутно, вапи за новим станаром.
Оглас је окачен и нижу се телефонски позиви.

Пријатан женски глас, особе у тридесетим годинама, представио ми се као Маца и заказао визиту моме поткровљу, истога дана, предвече у 18 сати.
Не знам да ли јој је куртоазни осмех, при упознавању пред зградом, био израз љубазности или подсмех над још једним сомом, чије су се очи, као тренутно намгнетисане, учестало, а „дискретно“, спуштале ка њеном распученом деколтеу, који је откривао бујно, врло женствено, попрсје.

Током вожње лифтом, до шестог спрата, чешће сам са обраћао њеној, скромној и, скромно одевеној, пратиљи, не бих ли загасио, или бар сакрио осећај, који су чак и длаке на мом телу нападно исказивале.

Како смо ушли у стан, пословношћу приче: о стану, досадашњим станарима, проблемима, који су потом и отклоњени, успевао сам одагнавати врелину нелагодности, коју ми је изазивала врцкава женственост, коју је Маца тако успешно исказивала.

Прокружили смо станом. Сваки део намештаја она је, у готово балетски грациозним кретњама, детаљно прегледала, и визуелно и додиром и, евидентирала уочена оштећења.

Маца је, коначно, изразила да јој се стан допао: „Бомбоница“, рекла је.
Поседали смо да се договоримо о формалним детаљима. Мацина пратиља и ја за округли сто, а Маца се просто прућила, преко угаоне гарнитуре, домаћински, као свој на своме.

Постало ми је веома топло, па су ми се капи зноја почеле сливати низ леђа. Клима није била укључена, а оба кровна прозора су била затворена.

И Маци је, изгледа, постало топло док је, широком свиленом хаљином, почела размахивати преко бутина, а док смо потврђивали огласне услове.

Бленуо сам свуда около, трудећи се да не гледам према полулежећој, хаљином разлепршаној, саговорници, из чијег правца би ме муња бљеснула беласањем, које ми се откривало, када из разговорне пристојности, поглед усмерим ка њој.

Своју непријатност сам покушао утихнути, уставши да прошетам и отворим оба кровна прозора, а предложио сам и да упалимо и климу.

Иако ми је бивало све топлије, ипак сам прихватио Мацин став да је неразложно палити уређај, који неће стићи да ефектује, пошто се наш разговор приближио крају.
Док је Маца, кокетно, понављала огласом постављене услове, ја сам, као хипнотисан, одобравајући потврђивао.

На брзину је, путем мобилног телефона, успоставила везу са неком рођаком, наводном сеоском молерком, која би, наглас Маца изрече: „За пар хиљада динара“, прекречила стан, те је потом, и мени, саопштила: „Ви ћете умањити закуп за толики износ и, све смо договорили.

Потврдно сам климнуо главом, једва изговоривши „Договорено“.

А онда ми је забуна, коју је моја ћерка, грешком у огласу, направила, донела спас.
Маца је констатовала „Претходни станар плаћа комуналије за април. Мајске, које су такође његове, кажете, намирујете ви, из претходног депозита. А ко плаћа трошкове, који настану током јуна?“ питала је, потпуно ме збуњујући.
„Како ко? Па ви Мацо. Ви овде станујете и, ви своје трошкове плаћате“, одговорио сам.
„А не. Ја овде станујем од првог јула“, изрекла је са осмехом.
„Па… не знам…“, промуцао сам. „О таквој… варијанти… се… ипак, морам договорити… са женом и ћеркама.“
„Свакако, свакако“, зацвркутала је Маца, преставши да маше хаљином и дајући пратиљи знак да је време да крену.
„Јавите ми шта сте одлучили. Станчић је, како рекох бомбоница. Баш ми се свиђа. Чујемо се“, истресла је у ходу, мимо мене пројуривши, ка вратима, готово ме очешавши, таласајући свој мирис, дубоко у моје ноздрве.
Другарица, пратиља, је лагано отишла за њом.
Иако су врата за собом затвориле, учинило ми се да је у стану, некако, захладнило.
Облак је вероватно, поново, заклонио сунце, а ово необично, нестабилно време, и при тренутним заласцима, доноси осетне падове температуре.
„Нећу јој се јављати“, одлучио сам, и пре повратка кући, и без консултације са женом и ћеркама.
Каква би ме тек ватра опекла, да ме, при убирању месечне кирије, дочека сама и, при том, непристојно разголићена или, чак изазовно, вилински разбашкарена, преко развученог, брачног кревета, из склопа угаоне гарнитуре. Нема климе, која би, ту ватру угасила.
Бојим се да би „изолациони слој“, како га је Радован назвао, прогорео, те би и моје поштење и чојство, као и морални обзири честитости, према сопственој породици, престали бити та изолациона баријера, способна пружити отпор тако жестоком, искушеничком, високонапонском удару.

Милорад Куљић

 


 

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Милорад Мишо Куљић је рођен у Савином Селу, општина Врбас, 11. августа 1956 године, у породици просветних радника Јована и Стојанке.
По заснивању своје породице, Врбас, место пребивалишта у младалачком добу, одмењују Стари Лединци и Нови Сад, где живи и ради, са звањем економисте туризма запосленог у Градској управи, града Новог Сада.
Пише поезију и прозу.
Интернет адреса: www.ledinackigral.blogspot.com

је лична Куљићева блог поставка.

Објавио је:
Монографија Старих Лединаца, 1998; ГУ „Нови Сад“.
Збирка песама „Путеви светлости“, 2006; „Бистрица“, Нови Сад.
Туристички водич „Кроз Старе Лединце“, 2008. СЗР „Комарац“, Ст. Лединци.
Приповетке „Рана душе“, 2008. „Бистрица“, Нови Сад.
Роман „Јованов сан“, 2010. СЗР „Комарац“, Ст. Лединци.
Рецензију „Аниме које мењају лица“ за збирку рецензија „Из прве руке“, Р. Влаховића, 2014. Банатски културни центар, Н. Милошево.
Сећања „Лединачки феникс“, за Монографију „Славуј Хаџић – Живот мишљен сликом“, ауторке Мирјане Хаџић, 2015.
Роман „Плеурат“, 2015. Банатски културни центар, Н. Милошево.
Рецензију „Душа за векну хлеба“ за збирку песама „Улица што води у небо“, Живице Брусина, 2017. Банатски културни центар, Н. Милошево.
Збирка песама: „Огледало лепоте реку успорава“, 2018. СКОР, Нови Сад.
Песме су му објављене у бројним фестивалским зборницима.
Песме и кратке приче објављује у више књижевних фејсбук група и на интернет форумима.
У књижевном удружењу СКОР је заменик председника. Члан је Друштва књижевника Војводине, Нови Сад.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here