Кад почетак ти крај постане

0
258
Светлана Цеца Станковић

Крај Почетка

Кад почетак ти постане крај
кад нестане прави сјај
кад зора у мраку осване
кад чекаш од јуче дане
кад познајеш јутро свако
кад знаш да није све тако
гласно док причаш,ти ћутиш
насмејан,док се љутиш.

Кад почетак ти крај постане
па Месец Сунцу заузме место
кад свега има ,а све нестане
кад љубав воли,а престане
кад усне те љубе јуче
кад небо кошуљу свуче
кад у сну си дуго био
а не знаш ни шта си снио.

Кад почетак ти постане крај
кад нестане први сјај
па данас ти буде већ сутра
па бистра је река мутна
кад облаци душек направе
па нигде нема траве
кад несрећно волиш ,а не боли
кад срце плаче,а не моли.

Уз почетак љубави твоје
што у даху страсно ми даде
уз почетак и крај ми поклони
срећа у мени,а све стаде.
Душа се весело смеје
ледена зима је греје
усне још љубе јуче
а тихо је све у мени
и даље се радујем теби.

Почетак ти заврши крајем
па све у једном трену
док гледам твоју сену
мирно је,а нешто ме прену,
јер то је крах љубави моје
нема те,а срце љуби твоје
чекам дане од јуче
душа срећна ,а пуче.

Јер кад почетак ти постане крај
чак и Сунце изгуби сјај.

 

Немило Доба

У немило неко доба
чудан шапат к’о да чух
тама,тмина,празна соба
ођекнуо само мук.

Никог нема свуд тишина
ослушкујем с’ чежњом ја
па ме обли мед милина
у срцу ми нада сја…
да ћеш мени опет доћи
да ја твоје усне љубим
да ме руке твоје грле
у заносу да се губим.

Надом душа окупа се
месечев га прену зрак
срце моје отужи се
загрли га само мрак.

У немило неко доба
чудан шапат к’о да чух
самоћа и празна соба
ођекнуо само мук.

Надом срце опило се
косе твоје да милује
погледом ме мила грлиш
у постељу моју хрлиш,
ал’ звездица једна мала
на прозору она стала
сија сјајно,мене прену
из слатког ме дрема трену.

Све је ово варка само
пуста жеља мога срца
у даљини негде тамо
к’о да чујем нешто куца.

Поноћ тачку плеше своју
кроз лепоту бајну твоју
привиђења то су слатка
све је ово само варка.

Тебе нема нит’ ћеш доћи
ноћи ће ми тако проћи
заспа тихо моја нада
покрај ње ја легох сада.

У немило неко доба
чудан шапат к’о да чух
тама,тмина,празна соба
ођекнуо само мук!

Истина

Истине моје сад више нема
сломњена она без снаге оста
полако на пут се спрема
да јаду моме остави места.

Љута на мене истина моја
лагано у магли неста
идем и нећу да ти се вратим
пуштам те да у незнању патиш.

Ох,ал’ моје јадно срце је слабо
лаж и превара живот му дају
истина је њему безвредно благо
и само га обмане радују.

Нема је већ некол`ко дана
мислим на срцу лечи се рана,
ал’ она поста све тежа и страна
па једва куца ,осећам страда.

У бунилу своме истину зовем
рукама груди придржавам
обмана моје срце изједа
морам да сањам,морам да спавам.

Чујем је из далека
још једном шапће речи што горе
знаш да је она лепа и прека
знаш да је твоје боли не боле!
Колико морам ти рећи пута
да она није била за тебе
к’о пчела она је била што лута
живот је свој кројила за себе!
Ал’ ти не желе да ме чујеш
зато се сада нећу вратити
знам да своје срце у болу кујеш
више ти никад нећу свратити!
Нека те чува обмана твоја
љубавне боли нек’ лечи ти ране
ал’ одлука била је само твоја
бар жив да останеш док не сване!

О истино моја крив сам ја јако
сад знадем да све си у праву била
видиш да целу ноћ сам плак’о
дођи и врати ми животна крила.

Ал’ видим она за мене не мари
у даљини чујем њен осмех стари
препуче срце на две поли
знам да ме она више не воли…

Никога нема да помоћ ми пружи
само се обмана са мном дружи…

За истином својом на пут се спремам
ал’ снаге видим за то немам
у бунилу дремам и склапам очи
знам више нећу моћи…

Одлазим сам са овога света
и остављам овде сва моја лета…

 

Ој шајкачо ,дико моја

Ој шајкачо ,дико моја
Србија те воли твоја,
па нам снаге увек даје
понос наш не престаје…

Срцу драга од давнина
прошлост нашу она скрива,
па без речи прича она
од каквог је тврдог кова…

Прошла крлет и голготу
прегазила све врлети
за беду је она знала
ал’ се никад није дала…

Мора плава препливала
друге увек даривала
сиромаштво осетила
у тишини себе свила
за муку је она знала
ал’ се никад није дала…

У рову је прва била
никада се није скрила
срце своје показала
храброст своју доказала…

Крв и зној у њој живе
Срби јој се зато диве
и за бол је она знала
ал’се никад није дала…

Та да клекне није хтела
увек јака,увек смела
за слободу да се бори,
па и друге да соколи…
Гладовати та је знала
ал’се никад није дала
цицвара је отхранила
захвална јој увек била…

Ој шајкачо ,дико моја
Србија те воли твоја
поносно те носи она
јер тврдог си,капо,кова!

Светлана Цеца Станковић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here