У мислима са собом разговарам!

0
283

МИСЛИ

Мисли се у глави роје
сударају и лом праве!
Вежем срце на улар
навика је моја стара
пустим памет да ме води
још са два улара!
Корачам калдрмом које одавно
нема
а подбија табане, боли и звечи!
Са олакшањем први дим удахнем!
Бацим тек упаљену цигарету
и згазим
а другу већ несвесно палим!
Опсујем живот па наставим!
Пребројавам дане!
У мислима са собом разговарам!
Много је година разних
живота у тебе стало!
Тргнеш се! Пекара млекара
бомбоне детету
осмех се лицем озари!
Где смо оно стали!
Поглед у небо, врућ дан слути
казес, време му је!
Па наставиш!
А небо пучина без краја
у коме одговор тражиш!
Надаш се а многе лађе
невиђене се мимоиђу
ни пристаниште не слуте!
Само заставу на поздрав дигну
на трен само сидро спусте
и наставе!
Кругове живота само око себе праве!

А дани ко дани, само теку
и радосни и насмејани
само по неки мало тужни!
Оне обичне
у џак живота ставиш и заборавиш!
А златник када ретко нађес
пољубиш па га у кошуљу
до срца ставиш и наставиш!
Застанеш, окренеш се
схватиш сам си
као у животу целом
као на сваком почетку и крају
и да сви то одувек знају!
Калдрмом младости твоје
које одавно нема, корачаш
а звечи кораком сваким!
Намигнеш животу, осмехнес се
кажеш себи, неосврћи се
па наставиш само право!

КАКО

Како да певам о ноћи
што тихо се краде под капке
у поноћ у овом трену
и песму пева нему.
Погледом закованим
о срп месеца
и његову сену
што под јастуком скривам.
Како да љубав живу
као извор воде чисте
под тврди камен ставим
што жубором потока
ноћас се јави
И низ литицу склизну.
Како да певам ноћас
о љубави о свему
што мени песму значи
кад слушам песму нему!

ИГРЕ

Игре су негде другде!
С животом се неко шали.
С вином у ноћи дуге
без погледа у очи
себе су лако дали!

У сецање само гура
речи давно речене
што образа застава
требало да буде.
Колико смо љубави чисте
Имали и још нисмо дали!
Игре те врсте негде
на трен забораве
у нама људе!

У души остају зоре
умивене зељом у роси
да те као цвет
носим у души
као у коси!

Све остале птице пролазнице
И остале ине и ице
Те бљутаве игрице
као давно увело лишће
вец првог јутра
горчину у грлу ствара
речи у себи
То никад више
до прве сласти
до првог дамара!

А опет
да дође сутра
И негде
укус празнине у души
Надаш се
кишног јутра једног
заувек спере и обрише!

Да удахнеш дубоко
да тамо негде
на живота литици
лик његов
хук висине спере
док она одолева једна
ветровима јелама
и свему на ивици слична
чисте љубави жедна!

СЕЋАЊЕ

Сећам се
Некако у ове дане
Моја је баба правила слатко
Беле трешње
Што децу маме
Са све мушкатлом
Чији мирис и сад у мени
Године враћа далеко
А тек сок њен
Од малина
Да ли је пробао неко
Ко поток тече
И флаше пуни!
А ја сад свако вече
А нисам од ње млађа
Песме пишем
И пулс љубави тражим
Гледам да ли је жива
Или се и она
У песми с вечери скрива.
И помислим
да сва љубав моје бабе
И оне сто су побегле
У осмех деце стану
и у њене тегле
трешања белих
и мирис мушкатле!
А ја
Можда речи се не сме
Храни ћу им душу
И читати песме!

 

АМБАРИ

Амбари душе моје
од добра су врата
од ораха старог
пуни су зрна зрелих
и радости срца мог.
Жедног да напоје
гладног да нахране
доброг да награде
шаком пуном злата
Невеселом лице
осмех да озари
то од сунца самог
топли уздисаји!

А ви што сте и где сте
на беспућу у мочвари
у глибу злобе заостали
слепа сам за вас
не чујем вас не видим
манте’ се мене душе лихвари!

Грана сува да сте били
од милоште благе би
зелено олистали!
Пуне беху шаке меда
што низ суву кору бора се слива
у капи ћилибара златног
али шупљим шакама се не да.
Већ као време
што пешчани сат пушта
остадоше, дал’ од страха
Ил ‘ можда незасити
свуд по свету
лакомости жедни, разасути
празних сака
и душе тузно пусти!

ОПИЈЕНИ

Кад на јесен виногради
зрна плава у пехаре
младо вино ко истину
душу стану наливати
она ће из срца болног
ко бујица да потече
па ће њено име звати!

Нису то зрна грожђа
то су њене плаве очи
о којима сам
љубав снево
песме пево’
па сад душа наливена
и истином напуњена
прелива и точи
у касне часе
у плаве чаше
као њене очи
у дуге јесење ноћи
па чаши као други
кажем од мерака
Или од туге
„ја те опет тразим, славим
у зенице ти роним
по вировима плавим
што сан ми гони
и не да мира
љубав ја у вину гушим
а она опет зива
и срце и душу опет ми дира!“

ТРЕПТАЈИ

Знаш да те видим и кад те нема
у сјајним бојама мехура
који лебди између мојих дланова
а бојим га се дотаћи
да не прсне у безброј проливених
боја
у капи која ми на длану може
испарити.
Бојим се
а знам да ти лебдиш у њему
И да су његови трептаји
дрхтаји душе твоје
од којих треперим сва
а бојим те се дотаћи.

МОЈ ДЕДА

Кажу
мој деда је палио цигару
на жишку
Док је машицама џарао
по жару
А баба је вадећи погачу врућу
грдила што је на голу земљу
спустио шубару.
Имадосе и пса Жућу
који је трчао испред деде
за овцама за стадом
И лењог белог мачка
што под шпоретом
на дрвима пређе
И чува кућу.
Деда је причао о рату
О Крфу и Солуну
О војсци о зими и мору
Скоро у сваком сату
И грдио бабу што у зору
Касне у њиву да ору
А каткад и репу саде
Или кромпир ваде.
Деда имао троношку
кад реши да одмара
И седне на куће ћошку
Са сва четири дувара
Да свет боље види
И поштара
да ли новине носи
И пролази у два сата
И да поштара пита
да ли ће бити рата!

ЈА И ПЕСМА

Ја нисам птица што пева
кад од песама луг јечи!
Тишином сопства свог
Ја се на извору реке
планинске и високе
напајам љубављу
тражећи у капи свакој
од бисера речи
које жубором понесем
реком што мору хрли
низ врлети
планинске суре
журно пролазећи
тек успут
све ливаде
лептире што би да слете
и притом врло зуре
махнувши само
као да се одувек знамо
и наставим
да мору стигнемо први!
Тако нежнана
Нестварна
наставим сама
да се у море утопим
са валом загрлим
бела пенушава и врела.
Сокове песме испустим
са икром да се множе
И уздигнем
са криком душе.
Дотакнем небо
где се звезде
у један
трептај сложе
И наглавачке у море сруше!
Тада са валом
на постељу мора побегнем
да у загрљају
од сунца врелом
одсањам све
сплетено у песму
у стих
у љубав
с којом јутром
небо досегнем
и све своје снове!

Милица Лазаревић Витановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here