Има ли краја смишљању креативних начина пљачке грађана Србије у складу са наводно проевропским законом?

0
83

Још од тренутка најаве да се приступило изради закона којим ће се у правни систем увести институција јавног бележништва, та је вест изазвала опречне, углавном подозриве ставове стручне али и лаичке јавности имајући у виду да се ради о новини до тада непознатој српској јавности.

Да много тога у целој тој причи са јавним бележништвом и јавним бележницима није како ваља, како то и иначе бива у земљи Србији, указивано је током јавне расправе не само од политичара већ, што је битније и од стручне јавности сакретањем позорности на могуће проблеме.

И како је то већ уобичајено са српским законодавцем, осим пословичне надлежности ништа га друго не квалификуоје за такав посао а стручна некомпетентност је пословично карактеристична и за самог предлагача. Да предлагач, влада Србије није имала јасну концепцију, конзистентну стратегију као ни дефинисану „јавну“ политику уколико се политиканска ситнопрћијска рачуница која на становитом нивоу, како ће се видети, и није тако ситна, бар у материјалном, профиталбилном смислу, показало се врло брзо, бар брзо у односу на тренутак од када су јавни бележници почели да делају а то је било 01.09.2014. године.

Од момента усвајања овог закона (2011.) Влада Србије је сваке године бар једном слала предлоге Народној скупштини за одлагање примене закона али и предлоге што за измена и допуна постојећег закона који једва да је и почео да сепримењује, што предлога измена других закона ради наводног хармонизовање законодавства. Руку на срце, већина измена и допуна су уследиле под притисцима што струке, што јавности а богами и цеховског удружења – адвокатске коморе Србије, иако је сврха често била спровођења наума која баш и није имала у виду интересе грађана, иле бар не огромне већине.

Ако је систем јавног бележништва требало да растерети српско правосуђе и омогући грађанима једноставније, брже и јефтиније остваривање одређених права или само обављања одређених послова изгледа да није задовољио део својих јавно поројектованих циљева, или бар не оних које је бар део јавности очекивао, уколико је уопште ишта позитивно очекивао саобразно свом искуству.

Но, како закон није остварио дао јавно прокламованих и наводно очекиваних резултата, разлогози су тражени у проблемима који су довели до одлагање примене током 2012. и 2013. године. О оним другим, закулисним и нетранспарентним ефектима, на које је указивала политичка и стручна јавност, наравно, званичници из државног и партијског апарата се нису изјашњавали.

Предметни закон и институција јавног бележника изгледа да се претворила у полигон за обрачун између са једне стране стварних и са друге набеђених стручњака у области права и политике. Наравно ови други су махом припадници државних институција. Истовремено, у јавност су испливалвале бројне контроверзе везане за избор и именовање јавних бележника, коруптивних и криминалних деловања појединих јавних бележника али и о утицају партијских и других структуура, укључујући и за Србију неизбежне непотистичке опције приликом именовања, до вазда интересантних али индикативних за јавност – о томе коме иде зарада коју нотари остварују. Нека питања се јавно и нису постављала, на пример као она везана за системску корупцију иако је индиција било на претек, чак их је апострофирао и Савет за борбу против корупције.
Да потсетимо, јавности су од почетка рада јавног бележништва, од септембра 2014. године, предочавана превасходно новинарска истраживања фининаскијског аспекта пословања јавних бележника којима је држава поверила јавна овлашћења за које је констатовано не само да није транспарентно и да нису доступни јавности, нити их они достављају надлежним органима, Министарству правде и Јавнобележничкој комори, а истовремено постаје очигледно да ни држава није транспарентна у извештавању о њиховом пословању. О овоме је својевремено БИРН вршио истраживање.

Међутим, и Савет за борбу против корупције се током почетка примене овог закона бавио проблемима који су били уочљиви и о томе јавности подносио извештаје. Почетне оцене Савета о примени Закона о јавним бележницима, дефинишу бројни проблеми проузроковани изостанком јавне и стручне расправе код овако битних измена у систему правосуђа притом поред указивања на неусаглашеност бројних закона са Законом о јавним бележницима указивао је на чињеницу давање превеликих права јавним бележницима исказујући озбиљну сумњу на уставност и законитост појединих решења. Нису изостала указивања на бројне неправилности уочене у проступцима избора јавних бележника. Притом, констатација Савет, да се закон мења три пута пре примене јасно указује да је власт исти уподобљавала будућим нотарима због којих је нотаријат и почео да ради пре него што су се објективно и стекли услови за то што јасно говори о неозбиљности Владе као предлагача и Скуптине као гласачке машинерије.

Оно што је потребно посебно истаће јесте и то да је још 2014. године Савет јасно изразио бојазан да код избора нотара постоји могућност да за избор није био пресудан квалитет него припадности које немају везе са квалитетом, а могућа је и коруптивна спрега.

О избору, именовањима и почетку рада јавних бележника Савет је исцрпно и аналитички дао свој ни мало афирмативни суд, из којег оцена о партијској припадности кадрова и могућој спрези са корупцијом. Ова оцена, о коруптивној спрези с обзиром на степен присутности корупције у друштву и нарочито државним институцијама није неутемељена без обзира на покушаје политичке елите да убеде грађанство у постојање одлучности да се корупција елиминише.

Да постоји омерта државних институција и изостанак контроле у односу на рад и пословање јавних бележника које никако не би требало да примењују такву праксу несумњиво указује и својевремено одбијање Пореске управе да одговори БИРН-у колико новца нотари уплаћују у буџет Републике Србије па чак и након интервенције повереника за доступност информација од јавног интереса. Колико је ово значајан проблем указују и наводи Српског адвокатског друштва (САД) из новембра 2014. године које је саопштило да је државни буџет на губитку за више од 39 милиона динара месечно.

Оно што је карактеристично за овај као и за многе друге законе, јесте изостанак норми које гарантују друштвену и државну контролу а тиме и искључују транспарентност рада и пословања јавних бележника о чему су истраживали и БИРН и Савет. Тако, за разлику од свих осталих правних лица предузетника, укључујући и невладин сектор и медије, евиденција о јавним бележницима се не води у АПР-у већ у јавнобележничкој комори; министарство правде нема обавезу вршења наџора, изостанак транспарентности финансијског пословања као што уз већ спменуте сумње, указује на могућу спрегу са увек проблематичним политичким естаблишментом инкорпорираним у институцијама државе.

Током 2016. Године БИРН је по Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја тражио од Пореске управе Министарства финансија податке о томе колико су сви јавни бележници уплатили новца по основу пореских обавеза у буџет Републике Србије у 2014. и у 2015. години.

Пореска управа је тек након уложене жалбе Поверенику за информације од јавног значаја због неодговарања на захтев у законском року, одговорила да одбија да достави тражене податке БИРН-у, јер представљају службену тајну.
Да су приходи јавних бележника под велом тајне потврђује и чињеница да они не достављају Комори своје финансијске извештаје, иако је и она поред Министарства правде задужена да наџире њихов рад.

Председник јавнобележничке Коморе Миодраг Ђукановић за БИРН каже да јавни бележници који воде „просто књиговодство’’, своје финансијске извештаје достављају Пореској управи, док јавни бележници који воде „двојно књиговодство’’, своје финансијске извештаје достављају Пореској управи и Агенцији за привредне регистре, а Комори се достављају подаци о учинку.

Министарство правде такође не поседује документе који се односе на годишње пословање као ни финансијске извештаје јавних бележника. У Министарству наводе да „нису овлашћени да захтевају достављање финансијских извештаја о раду јавних бележника’’.

Наравно, било би неозбиљно искључивати постојење коруптивних ризика у овој области, Уосталом, ове године је у Савету Европе покренут поступак због, како се наводи, „у целини незадовољавајуће“ примене препорука Групе земаља против корупције (ГРЕЦО) за спречавање корупције међу парламентарцима, судијама и тужиоцима чији је годишњи извештај објављен у мају месецу 2018. године у Бриселу и Стразбуру, уз упозорење да је дошло до „назадовања у борби против корупције“.
Приликом предлагања нових решења садржаних у предлогу Закона о изменама и допунама закона о ванпарничном поступку којим су јавним бележницма придодати послови које је до тада обављала јавна управа, предлагач, влада Србије се позивала да су поступаци који се односе на уређење личних стања уређени према основним начелима Препорука Комитета министара Савета Европе бр. Р (86) 12, о мерама за спречавање и смањивање оптерећења судова од 16. септембра 1986. године, где стоји да све оне послове који не представљају „судовање“ у најужем смислу те речи треба поверити другим органима. Као пример таквих послова наведен је оставински поступак. Као доказ предлагач је навео низ држава које су следиле ову препоруку, позивајући се на њихова решења попут Француске и Аустрије али и земаља насталих на подручју бивше СФРЈ: Хрватска, Македонија, Црна Гора.

Како Влада Србије тврди приликом конципирања ових „нових законских решења“ наводно се пошло од тога да „постоји потреба“ да се преоптерећени и неажурни судови растерете одређеног броја правних ствари из своје надлежности, да се смање трошкови које имају судови и ублаже тешкоће у финансирању судова, смање материјални трошкови судова, као и да им се омогући да боље и ефикасније организују вршење делатности у интересу ефикасније правне заштите и у интересу грађана којима треба пружити правовремену и ефикасну, а и квалитетну правну заштиту у оним правним стварима у којима не доминира јавни интерес.

„Поверавањем спровођења поступка јавним бележницима у одређеним ванпарничним стварима неће бити смањен ниво правне сигурности, нити квалитет у вршењу поверене судске делатности јер јавни бележници имају поред правосудног и нотарски испит и практично искуство“, трдила је Влада Србије. Истовремено послуживши се популистичким приступом, устврђено је да „овим законским решењем биће омогућено да јавнобележничка служба, која сама сноси ризик своје делатности, због повећаног обима посла, посебно у већим градовима, запосли и одговарајући број лица која би или била незапослена или која би, због својих стручних квалификација, радила у некој од јавних служби које држава мора сама да финансира“.

Овим се изменама закона предвиђа могућност да поједине ванпарничне поступке „спроводи јавни бележник као повереник суда“, што је у јавности прошло непримећено и без озбиљнијих примедби.

Када је у питању оставина, питање је да ли је све тако како је предлагач нових законских решења устврдио у свом образложењу?
Када је у питању оставински поступак, то је лако успоредити.
Тако, чланом 98. Закона о јавним бележницима предвиђено је у ставу 1. да „суд може јавном бележнику поверити спровођење поступка или предузимање појединих ванпарничних радњи под условима који су предвиђени законом који уређује тај поступак“.

У моменту доношења Закона о јавним бележницима, одредбама члана 92. тада постојећег и важећег Закона о ванпарничном поступку било је предвиђено да надлежни матичар када неко лице умре или буде проглашено за умрло, у року од 30 дана по извршеном упису достави смртовницу оставинском суду. Чланом 94. је надаље било предвиђено да ако је оставинском суду достављена непотпуна смртовница или само извод из матичне књиге умрлих, суд ће према околностима сам саставити смртовницу у суду, или ће наредити да смртовницу састави судски радник ван суда, или ће састављање смртовнице поверити матичару.

Оваквом правном регулативом јавни бележници би могли да буду укључени у ванпарнични поступак у материји расправљања заоставштине тек уколико матичар из одређених разлога није могао да достави потпуну смртовницу, са подацима наведеним у одредби члана 95 ЗоВП, односно када суд није био у могућности да тај посао повери свом раднку или матичару са територије своје надлежности, дакле, као крајња инстанца. Међутим, шта се догађа? Изменама и допунама ЗоВП из 2014. године мењају се одредбе члана 92, 93. и 94. и материја се другачије регулише. Сада је тавом 1. члана 92. предвиђено да матичар у истом року од 30 дана више не доставља надлежном суду смртовницу већ само извод из матичне књиге умрлих, на основу чега ће оставински суд донети решење којим поверава јавном бележнику да састави смртовницу. Надаље, ако јавни бележник није у могућности да прибави податке за састављање смртовнице, оставинском суду доставља смртовницу само са оним подацима којима располаже, и тада оставински суд саобразно измењеној одредби члана 94. а према околностима може одлучити да сам састави смртовницу у суду или да то учини судијски помоћник ван суда. Предвиђено је да суд може, кад је то целисходно, сам саставити смртовницу и кад је изводом из матичне књиге умрлих или другом јавном исправом доказана смрт неког лица или његово проглашење за умрло.
Овим решењем јасно је чак и лаику да је процедура заправо закомпликована и да није учињена у корист интереса грађана. Уосталом, својим извештајем и Савет за борбу против корупције је генерално изразио сумњу рационалност законских измена и допуна.

Аргумент да се овим изменама преоптерећени и неажурни судови растеретити одређеног послова из своје надлежности, у конкретном случају не стоји; састављање смртовнице је било у надлежности опште управе при локалним заједницама а не судова. Заправо, могло би се рећи да је новим решењем обим матичних служби унеколико умањен јер не морају сачинити умрлицу али у сваком случају шаљу извод, али зато судећи оставински судија сада мора сачинити одоговарајуће решење и доставити га јавном бележнику, дакле додатни посао. И наравно, уколико јавни бележник не буде могао из било ког разлога да достави смртовницу са потпуном информацијом суд је у обавезу као и раније да предузима одређене правне и фактичке радње. Дакле, у конкретном случају теза о растерећењу суда великог броја послова нижег обима која је оправда у другим случајевима као што је овера различитих писмена, у овом случају једноставно не стоји, а замешатељство дефинитивно није на корист грађанима. Притом не стоји ни хипотеза да ће број запослених у државним јавним службама бити смањен, тиме и притисак на биџет. На страну проблематична рационализација која је спровођена, довољно је подсетити се на новинске чланке о енормном страначком запошљавању у државној администрацији управо од 2012. године наовамо.

Да ли ће се тиме смањити трошкови судова и ублажити тешкоће у финансирању судова, можда стоји али је ипак крајње упитно.
И тезе о „доминантном јавном интересу“ што се грађана тиче посебно је интересантна. Крајње је лицемерно онима који издвајају средства за финансирање државе да њихов интерес није доминантни јавни интерес. Но, с аспекта тоталитарног и глобалистичког неолибралног капитализма, интерес грађана који се не поклапа са интересом капитала, јасно је, не може се карактерисати као јавни итерес, а ниуе ни интерес бирократских структура.

Могуће је да преношењем „надлежности“ са матичне службе на јавне бележнике у овој материји неће бити смањен ниво правне сигурности, нити квалитет у вршењу поверене судске делатности али да је то на корист грађана тешко да стоји. Ако ништа више, тај трансфер надлежности у оквиру хипотетичког „јавног интереса“ папрено коштати и тек ће да кошта грађане.

Наиме, према статистичким подацима, десетак година уназад сваке године у Србији умире више од 102000 грађана са тенденцијом благог раста. Тако, 2011. године преминуло је 102935 грађана; 2012. је умрло 102400 док је 2015. умрло 103678 држављана. Поред тога неке информације говоре да се годишње покрене и до 150.000 оставинских поступака имајући у виду да у многим случајевима то није чињено у скалду са законским роковима.

Имајући у виду да за свој рад на састављању смртовнице јавни бележници на име своје награде наплаћују саобразно одредби члану 2. Јавнобележничке тарифе јавног бележника као повереника суда у поступку за расправљање заоставштине којом је одређено да награду и трошкове утврђује и обрачунава јавни бележник и наплаћује од странака а да ти трошкови износе од 4.000,00 РСД па навише, рачуница је крајње јасна и транспарентна, на годишњем нивоу то наследнике, грађане Србије стаје преко преко 620.000.000,00 РСД. Но то није све. Да јесте, могло би се рећи, ни по јада, али није. Како јавни бележници могу да спроводе одређене, па и оставинске поступке као повереници суда, намеће се рачуница да уколико би ови преузели све поступке, њихови приходи би били увећани за безмало додатних 3.000.000.000,00 РСД. Наравно, не делегирају сви оставниски судови јавним бележницима да то обављају у својству повереника суда, али могу. Колики је тај број у овом тренутку није познато али јесте познато да је то у становитом броју судова већ пракса.

И ако се има у виду да у Србији послује око 140 јавних бележника, јасно је да у просеку само по основу састављања смртовнице јавни бележник зарађује на годишњем нивоу нешто преко 295.000,00 РСД бруто, са оставинским поступком и 7 пута више, и до 25.850.000,00 РСД. Наравно, то је тек претпоставка која говори о простору у коме се могу кретати злоупотребе на које је већ указано а у контексту изостанка контроле и наџора, као и транспарентности.

Намеће се питање да ли уопште и ко проверава како јавни бележници раде, посебно из разлога што им је држава поверила јавна овлашћења.

Чланица Савета за борбу против корупције Мирослава Миленовић каже да није необично што нотари не предају финансијке извештаје Комори, јер ни адвокати то не достављају својој адвокатској комори.
„Овде је питање колико нотара је добило одобрење да буде паушално опорезовано, а колико њих води књиге по простом или двојном књиговодству, као и шта се дешава са фискализацијом нотара. И да ли се буџет пуни у складу са планом или не’’, указивала је Миленовићева из Савета.

Српски варијетет Марфијевог закона гласи: „Све што може да крене коруптивно, кренуће коруптивно. Ко зна, можда и у светлу Марфијевог закона српских боја треба посматрати својевремено образложење председника СНС, господина Александра Вучића? Можда је онај господин који је седећи у кафани изјавио да ето, жели помоћи изборну кампању своје омиљене странке и нетом око себе окупио повеће друштво и поделио им по 40.000,00 РСД како би уплатили на име донације, заправо неки захвални јавни бележник? Да ли је томе предходио некакав и какав договор, то највероватнијуе никада нећемо дознати, али, ко зна, можемо се уздати у ону народну: заклела се земља рају да се све тајне сазнају.

Живојин Ивковић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here