Пожељех

0
144

Синоћ на кеју,
док се Дунав купао
у сребру мјесечине,
причао си ми своју причу
држећи ми руку,
али опрости,
не разумјех
све ријечи.

Остах загледана
у твоје очи.

Било је нечег
тајанственог
и учињело ми се
помало болног.

Пожељех
извор тог бола,
који би само на час,
у углу ока ти бљеснуо
досећи.

Пожељех
твоја вила бити,
постељу од
лишћа направити,
а облаке у меке јастуке,
да нам душе
у вјечност полете.

Невенка Миланко

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here