ОГРЛИЦА ОД ЋИЛИБАРА

0
125

Као девојчица, била сам љубоморна на Данку. Ни сама нисам знала зашто. Чинило ми се да није лепша од мене, није била ни бољи ђак, имала је врло кратку косу, за разлику од мог дугог репа… али ипак, постојало је нешто што је из недеље у недељу распламсавало моју љубомору. Тихо сам се пекла на жеравици све док нисам схватила шта је то изазивало у мени не само љубомору већ и завист. Па да, иако је становала у кући преко пута наше и мада смо ишле у школу у исту смену, па је могла да долази код нас када год је хтела, на наша врата је звонила редовно суботом и недељом. И то око ручка.

Питала сам маму да ли су Данкини сиромашни. Била је зачуђена питањем а још више мојим одговором на њено питање уместо одговора на моје: Паааа, да нису сиромашни, не би увек долазила к нама суботом и недељом кад се кува бољи ручак.
А разлог је био сасвим другачији. Суботом и недељом код куће је био мој тата. Увек се трудила да седне близу њега, да га нешто пропитује, а он би је помазио по (краткој) коси, и као добар домаћин, позвавши је да обедује с нама, увек прво њу служио и стављао јој у тањир најбоље парче меса, наравно ̶ батак или највећу поховану шницлу. Не, нисам била љубоморна због хране, за њу нисам ни онако много марила, већ због очевог односа према Данки. И анализирала сам: када мене помилује по коси ̶ готово никад, тако се деца само размазе и постану пекмези; а шта једем, није ни примећивао, мајчина је брига за то.

Нисам више могла да издржим осећање да је нека страна девојчица у нашој кући везивала више очеве пажње и пожалила сам се тетки. Као и увек, од ње је стигао прави одговор и утеха. Данка нема оца. У ствари, има га, али он је далеко, није га никада видела, а колико се зна, и не пита за њу. Како ме је било срамота, глупа клинка, како то нисам схватила. У школу је увек долазила тетка Мица, или бака, на излете је пратила старија сестра, а оца никад није помињала. Наравно, у моме оцу је гледала свога, уживљавала се у улогу вољене ћерке и показивала наклоност како је мислила да се показује према оцу.

 

***

Игре у дворишту замениле смо поверљивим девојачким разговорима; Данка је косу мотала у пунђу а ја своју увијала у “висеће” локне. Њено интересовање нису побуђивали момци већ ОТАЦ који се изненада појавио и направио хаос у њеном животу. Полако јој се приближавао, решен да се настани у другом крају града, после година избивања негде у далеком свету, не би ли био ближе њој, својој милој кћери, о ироније ли светске. А она се упецала, како и не би. И почела да гради неки однос. А отац је стао да јој доноси поклоне, и још више везује њену пажњу. Врхунац је био кад се за један њен рођендан појавио с великом кутијом у којој је била замотана свила боје ољуштеног бадема. Наводно, кад ју је видео у једном излогу у Кини, где је боравио неколико месеци (а чиме се тај човек бавио, бог свети зна), одмах је помислио на венчаницу своје кћери и унапред се радовао како ће је једнога дана у њој предати младожењи. Радосна Данка, није још била на путу да се уда, тек је упознала Стефана, али је свилу похранила као највећу драгоценост и прижељкивала да себе види у њој.

Е, дошао је и тај дан; заправо, спремао се тај дан. Стефан је само отворио кутијицу с прстеном и ноншалантно јој га ставио на испружену руку. Кроз месец дана, важи?
Извадила је свилу из ормара, изабрала модел из светског најгласовитијег журнала и однела кју је кројачици. Ова ју је превртала по рукама, мрштила се, узела шибицу, извукла једну нит и запалила је; па се још више мрштила и процедила кроза зубе: Ћеро, па нећеш ваљда од овога Диоров модел, штета и да бациш паре на шивење, ово је таква синтетика, жара, што бисмо ми рекле, скуваћеш се у њој, а и неће лепо да пада. Венчаница је ипак венчаница.

И шта је разочарана Данка помислила? Да, јадан њен тата, како су га преварили ти лукави кинески трговци и продали му рог за свећу. Нема везе за венчаницу, купиће готову венчаницу или нови материјал, па сашити нешто што ће моћи и касније да носи у свечанијим приликама. Тата је имао добру вољу и дивну намеру, Кинези су криви.

***

Стефан је био добар муж. И још бољи зет. Угађао је тасту кад је год могао, успоставио леп однос с њим, помагао му у неким пословима, покаткад га извео у кафану на пиће, и испратио га на аеродром кад је овај кренуо “да обави неке послове тамо преко баре”.

И после месец-два, прелетео поново бару и дошао да посети кћерку и зета. И њој свечано уручио укусно упакован, машном, свиленом, увезан поклон. Парфем са именом једне принцезе, који је дизајнирала чувена козметичка кућа. Скуп. Очекивано, срећна Данка, веза са оцем је потпуна, поклони с пута, као прави родитељ, а више од тога ̶ сећање. И заиста је права марка, није лажњак ̶ ваљда је прошао школу са оном свилом, па је отворио четворе очи кад нешто купује. Али не треба бити накрај срца ̶ поклону се не гледа у зубе, али ипак прија кад није јефтин. И Данка је имала само једну дилему: да ли да га свакодневно употребљава и тако има свакодневну везу са оцем, или да га чува за специјалне прилике.

Живот се котрљао, догађаји смењивали, односи мењали, и Стефан је почео да сумња у таста, да гаји потмуло подозрење, све више му је ишао на живце својим небулозним причама о плановима, реализацијама, доживљајима. Покушао је да своја нова осећања образложи Данки, и налетео на зид неразумевања, чак љутње и увреда. Како се усуђује да тако суди о њеном оцу, човеку који се искрено покајао због напуштања детета које је било још у пеленама, и сад даје све од себе да се приближе једно другом, премосте јаз и забораве на прошлост. Па зар и његови поклони не говоре о томе. Кап која је прелила Стефанову чашу. “Који, бре, поклони! Ја сам му дао паре да ти у Америци купи парфем, рекао му и који, и да се прави да је то поклон од њега. Не би се тај сетио ни шибицу из хотела да ти донесе.”

***

Данка и Стефан нису више и браку. Она живи сама са децом. Неимаштина је све већа, школовање све скупље. Плата све тања. Ни мени не цветају руже. Идући на посао, видим у једном излогу јувелирнице да власник откупљује накит и предмете од ћилибара. Сетим се да и Данка и ја имамо и огрлица и прстења и некаквих брошева, а не сећам се да их носимо. Ја ћу моје продати. Можда ће и она. Питам је. Снебива се. Има једну дугачку огрлицу, три пута може да се обавије око врата и опет није кратка; добра израда. Донео јој тата из Русије. Драга је успомена. Успомена, јер се отац одселио, сад је у суседној земљи, али се ретко чују. Пребира је по рукама. Колико ли се може добити за њу? Да ли може да покрије једну кирију? На крају се одлучује и даје ми да је однесем на процену и продам.

Стари господин иза пулта мирише на неки отмени (старински) парфем, има лептир машну и на домалом прсту тешак прстен са црним четвртастим каменом. Учтив је. Сад он преврће у рукама Данкину огрлицу од ћилибара, разгледа је, мршти се и он као и кројачица и невољно изговара: “Жао ми је, госпођо, ово није ћилибар, одлична пољска пластика, они су сјајни у томе; виђао сам на стотине оваквих, безвредно, потпуно безвредно!”

Бранислава Марковић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here