Јелена

0
98

Ко сам ја?
Питам се док посматрам своје мртво тело, које лежи на тврдој сламарици, одбачено као стара, искрзана и омалела хаљина, чекајући Анђела Чувара и Анђела Сусретника, тражи мене-себе, и тражи одговор на то питање, спремајући се за коначни суд и вечни живот, у милости Пресвете Богородице и Господа, ако сам ту милост заслужила.

На свет сам дошла са златном кашиком у устима, у Бугарској, на двору деспота Страцимира. Расла сам окружена љубављу, песмом, музиком и срећом, поред складних родитеља и дивног брата. Времена су постајала све тежа, све смутнија и неизвеснија. Од брата и оца слушала сам о неспосбности наших владара, о рату са Србијом, који је све извеснији и о Њему.
„Он“ је био Душан, српски принц, син српског краља Стефана Дечанског. Од брата сам чула да је леп, попут свих Немањића, да је стасит, лепо, складно грађен, да му је коса боје багремовог меда, сва у благим таласима, да му је кожа од честог бављења на сунцу као од бронзе, а да су му очи, продорне, плаветније од неба, а поглед оштар и проницљив. „Може да прозре човека, у истом трену када управи поглед на њега. Срчан је и храбар, попут оца и деде, а мудрост и благу нарав је наследио од Саве. Само нека та нарав никога не завара. Душан је диван пријатељ, али, страшан и опасан непријатељ. Уме да буде непредвидив и суров, када је то потребно “- причао је мој брат.

Тако сам почела да сањарим о том храбром и срчаном, а у исто време прелепом принцу, благе нарави, да му се надам, да га сновима призивам, заборављајући да пазим шта желим, јер ми се жеље могу остварити. Србија се, у то доба, као и моја родна Бугарска налазила растрзана превирањима и унутар династичким борбама за престо. Промене су биле неминовне и биле су питање времена. Душан је са престола збацио свог оца и преотео власт, а исто је учинио и мој брат. Са власти је збацио законите наследнике краља Михајла Шишмана, принца Јована Стефана и његову мајку, Ану Неду, по роду Немањићку, Стефанову сестру, а Душанову тетку, и прогласио себе за краља. Била сам престрашена. Гласници су хитали од Бугарске ка Србији, и враћали се, али гласови које су доносили нису били добри. Душан није хтео договор, није хтео да нам опрости. Спремао је нови рат, да би бранио права својих збачених рођака. Ја сам се даноноћно молила Господу и његовој Пречистој мајци, да ме просветле, да ја, њихова слаба и недостојна слушкиња, нађем неки начин да помогнем своме брату, и да спасем земљу новог рата и страдања.

Немојте мислити да све то није имало и себичних побуда. О, имало је. Јер, откако је мој брат почео да га помиње, а посебно после битке код Велбужда, ја сам била потпуно заљубљена,потпуно луда за тим, дивним и страшним принцем Србије.
Знала сам да га све велике династије прижељкују за зета, и знала сам, да ће она, коју само једном погледа бити његова, и зато сам морала да делам. Што пре. Али, како? Недоумица ме је убијала. Шта да радим? Како да натерам брата да ме пошаље у Србију? Време је текло, а мене је изједао страх да нећу успети, да ће нека друга доћи на моје место, код мог суђеног… Једне ноћи, Пресвета Богородица послала ми је сан, као знак, као глас и јавку. Уснила сам како стојим поред Душана, испред мени непознате цркве, у скерлетној хаљини, док изнад наших глава анђели држе круне. Пробудила сам се , и знала да је то решење. Нисам могла да дочекам да зора сване. Отрчала сам брату, чим сам његов глас чула кроз ходник, и изложила му своју намеру.
Ризиковаћу, отићи ћу у Србију, Душану, као поклисар, а вратићу се у Бугарску као његова заручница, у то сам била сигурна. Испословаћу мир и договор са Душаном, спречићу рат а о свему другоме мислићу касније. Бугарској ћу донети мир, а себи ћу пронаћи мужа каквог сам одувек сањала и желела, какав ми једино одговара.
Уместо хладног одбијања, које сам од брата очекивала, он ме је погледао, и у том погледу видела сам дубоку захвалност. Пољубио ме је у чело, и рекао да ће припреме за мој одлазак у Србију почети одмах.

А, како сам се припремала. Све је морало бити пажљиво одабрано. Данима сам бирала хаљину, огртач, накит, позвала сам најбољег власуљара да ми уреди косу, јувелири су израђивали накит по мојој жељи. Сјајну свиту која ће ме пратити на овом путу судбине, бирала сам, по допуштењу мога брата, сама. Витезови су били из најоданијих и најистакнутијих кућа, сви високог рода , младе властелинке, нежног стаса, лепе као виле, добро васпитане , из најугледнијих и најбогатијих породица, и ја, као прва међу једнаким, краљева једина сестра, на челу свите послате да засени новог српског владара. Дарове за Душана бирала сам са жељом да га очарам, да ономе ко има све, пружим нешто неочекивано. Када смо кренули у Србију, била сам устрептала попут лептира, срце ми је треперило од радости и жеље да што пре видим свог суђеног.
Дочекао нас је као прави господар и владар. Срце ми је поскочило када се поклонио предамном. Био је још лепши него што су ми га описали. Иако је носио бело, због недавне смрти оца, потрудио се, да нам у свему угоди, да нам ничега не мањка, па ни игара, плеса и забаве. Одмах сам освојила његово срце, видела сам по начину како ме посматра. Потрудио се да много времена проведе у мом друштву… Зачарала сам га. Моја лепота га је покорила. Једне ноћи, када смо се после вечере и забаве повукли на починак, и ја остала сама у својим одајама, на вратима се, око поноћи појавио Душан. Хтео је да разговарамо. „Немањићи се никога до Бога и себе не боје, знаш ли то Јелена?“- питао ме је, а ја сам наслутила да је ово разговор који сам чекала од када сам прекорачила границу Србије. Ћутала сам. Ништа му нисам одговорила, пустила сам га да говори, не опоменувши га чак да је прекршио церемонијал обраћајући ми се само именом, толико ми је та новооткривена присност коју ми је показао, пријала. „ Ја се, ипак, ове ноћи плашим. Плашим се да ћеш отићи, да ћеш се вратити брату у Бугарску, и нестати, сада, када сам те пронашао. Зато сам прекршио сва правила. Зато сам ноћас у твојим одајама. Хоћу да останеш. Не враћај се у Бугарску, остани код мене. Сачекаћемо да ојужи, позваћемо твога брата, потврдићемо мир, склопити савез, а ти ћеш бити нова господарица Србије, и моја краљица. Венчаћемо се у Скопљу, у цркви св. Ђорђа, о Васкрсу. Не смеш сада да одеш… Ако одеш, не враћај се, никада више“ –изговорио је у даху, као да се боји да ће му нестати речи, и не сачекавши мој одговор, окренуо се нагло, и напустио моје одаје. Тиме је све било речено.
Мимо свих правила, мимо реда и церемонијала, испратила сам велики део своје пратње назад у Бугарску моме брату, а ја сам остала у Србији.

Све је било како је Душан рекао. Као прави господин, одржао је свако обећање које ми је дао те вечери. Чак је и мост преко реке Вардар направљен да ја пређем преко њега за венчање. Наша љубав била је јача од свега. Волели смо се као да смо сами на овоме свету. Надала сам се и деци, па сам стрпљиво чекала час када ћу подарити Душану наследника. Требало је пет дугих година да се то деси. Много суза, и много бола носила је у себи наша жеља за наследником. Када сам родила Уроша није било срећније жене на овом свету. Урош је био спона која је ојачала мене и Душана. Царство се ширило, били смо срећни, под заштитом Пречисте Богородице, све док Србијом није почела да хара црна смрт. Пошаст се пробудила и као неман гутала људе. Душан је мислио и делао брзо. Одвео је Уроша, мене и дворјане на Атос. У свету Гору. У перивоју Пресвете Богомајке били смо заштићени попут бисера у шкољци. Склоњени од куге, молили смо се Богомајци да Србију спаси немани, да се што пре вратимо у наш двор, међу наш народ.

На повратку је Душан са собом понео Тројеручицу, коју је на свету Гору послао цар Русије. Од тада, све је пошло набоље. Све док једне ноћи чудотворна икона није нестала, да нам се више никада не врати… Душан се променио. Постао је потпуно други човек. Ни налик најмоћнијем европском владару каквог сам познавала. Бојао се да је остао без милости Пресвете, без заштите те, пречисте, божанске силе, и бојао се свог незнања чиме је ту милост изгубио, али, више од ичега изједао га је страх да за својих земаљских дана неће моћи да се искупи за тај незнани грех. Све се променило. Није више било великих похода. Све што је некада хтео бојем и силом, сада је покушавао дипломатијом. Хтео је савез са Папом, али, свети отац се сурово поиграо са највећим владарем Истока. То је Душана повредило, отерао је папско изасланство са Двора. Повео је још неколико бојева против угарског краља Лајоша, али, све му је то било мучно, недостојно царства које је он градио. Ја сам и даље била уз њега.

Саветовала сам га, као пре, тешила када није знао куда да се окрене, била сам потпора и ослонац у данима када више није имао снаге да иде даље. Растрзан собом, заборављао је често, на мене, на Уроша.. Урош… Моје несрећно, напаћено дете… Још једно владарско дете које је своју судбину жртвовало узалуд. Томе сам, на жалост, и на своју срамоту, допринела и ја… Јефимија… Моја горка чаша… Нисам ни сама знала куда да се окренем, чије име, од то двоје моје несрећне деце пре да оплачем… Знала сам да су се волели. Само слеп то не би видео, а нисам могла да им помогнем. Душан је, у свом безумљу нудио Јефимију турском султану Орхану, као снаху, невесту за Мурата Другог. Умирала сам од страха да ће Орхан пристати, да ћемо је дати у тај богохулни савез, али, Бог нас је погледао, Орхан није пристао. Онда нас је погодила страшна судбина. Душан је умро. Умрла сам тада и ја, заједно са њим, али сам морала да останем прибрана због Уроша. Срце ми је пробоо мач бола када је Душан изговорио да за саветника Урошу оставља ону сподобу Вукашина Мрњавчевића. Одмах после помена прве суботе Мрњавчевићи су заузели и премрежили Душанову, моју, Урошеву Србију.

Покушавајући да браним неодбрањиво грешила сам много. Изазвала сам много несрећа, али, две су највеће. Јефимију сам, мислећи да ће то зауставити похлепне и зле Мрњавчевиће да даље руше оно што смо Душан и ја годинама градили, удала за Угљешу, и не питајући је, да ли жели да пође за њега. А знала сам, покорна је, воли ме, Душан и ја смо је само добрим задужили, време је да нам врати дуг, мислила сам као и свака мајка која брани сина, себично, а као владарка, самовољно. Натоварила сам јој на плећа претешко бреме, тражећи од ње незамисливу жртву. Знала сам колико га не воли. Знала сам колико јој је све његово мрско, али, ипак, жудећи да заштитим оно мало што је Урошу остало од оца, од ње сам затражила све. Знала сам да у њеноме срцу постоји само један мушкарац – мој син, као што сам знала и да Урош њу воли подједнако, да је једино она, та, идеална и посебна за њега, али, та је љубав била неостварива, за њу нисам могла ни смела дати свој благослов. Несрећни моји младенци…. Да сам само могла да их некако утешим, тог проклетог хиљаду тристотине шездесетог лета Господњег, у Неродимљу… Тог тужног дана само су проклети Мрњавчевићи били срећни… А моја деца…. Моја сирота, напаћена деца…

Урошу смо за невесту довели моју рођаку Ану, кћи мога рођака , а кнеза Влашке – Александра. Сиротица… Није ни знала где и коме долази. Никада Урошу очи није видела…Удали су и њу, као и ми Јефимију, без питања. Ко зна какву је тугу и она скрила у срцу , и какве је снове , и горке сузе оставила на јастуку родитељског дома, пре него што је преко Крајове и Северина стигла код нас. Као и моја несрећна Јефимија. А свему сам томе ја била крива… Хтела сам да сачувамо што се, од безбожника сачувати није могло… Вукашин и Угљеша су недуго потом задали коначни ударац, збацили су Уроша. Мене су стизале године, Урош је бивао све немоћнији да се брани и одбрани, па је, остатке своје земље предао нашим рођацима Милици и Лазару на управу. И нека је. У њима, и једино у њима, видела сам траг Душана и мене , из неких, давно прохујалих времена. Можда ће они моћи да доврше оно што смо Душан и ја започели…

Ипак, кајање ме, у самоћи ове моје скромне келије изједа само због једног. Била сам вољена и поштована жена, била сам уважена владарка, али, најважнији задатак који нам је поверен ни Душан ни ја нисмо испунили. Нисмо сачували и усрећили ни наше дете, ни нашу кћерку по души. Нико у Србији није био несрећнији од моје Јефимије и Уроша. Она је своје чедо изгубила због Угљешине издаје, и одрекла се световног живота. Дошла је мени, у манастир, а мој Урош , моје једино, несрећно дете, своје чедо није ни дочекао. Ана и он нису имали деце. После се догодила пропаст на Марици, и оно најстрашније што једна мајка може да доживи. Урош је умро са само 36. година. Тровали су га, полако, они који су мислили да ће га надживети, али су заборавили на клетву Светог Саве, да нико не сме да се дрзне да преузме српски престо, док у Србији дише и један Немањић…

То је био последњи ударац моме срцу. Бол који нисам знала како да преживим. Једина ми је нада била да ће Пресвета мајка чути и скратити ми дане на овој земљи, где више ништа нисам имала. Где више ништа нисам могла назвати својим. Поживела сам, ипак још пет година након што је Урош отишао, а пуних двадесет без Душана.
Онога трена, када сам осетила да се ближи крај мога земаљског пута, позвала сам Јефимију и рекла јој да желим да свој последњи сан сањам мирно, крај Душана, у његовој задужбини светих Архангела.

То је била моја последња порука народу коме сам била господарица много година. „Не желим да ме памте као монахињу, ни мајку, желим да ме моја Србија, у мноштву Јелена издвоји и запамти као жену и супругу свог најмоћнијег владара, чије се царство простирало на три мора, где су живели људи трију вера и где се говорило на пет језика“.

Јелена Благојевић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here