ПИСМО ОЛИВЕРИНО

0
436

На руке Деспоту српском Високом Стефану Лазаревићу
Премили мој брате,
Одавно прикупља зрно по зрно храбрости, она која је некада била Твоја сестра, да ти ове, памећу и храброшћу скромне редове, одавно срочене пошаље. Зато сам се одувек дивила нашој умној и срчаној Јели, што је своје речи изговарала без зазора, не бојећи се осуде и презрења, али, за разлику од мене, она се нема чега стидети, нити, пак од кога зазирати.
А, опет, имам ли ја?

То ме питање, у овим пустим, дугим годинама, мучи, и разједа душу. Ровари, као црв у мојој глави, и не да мира у самотним ноћима, ретким, када Бајазит није желео моје друштво, мучи ме и сада, када он своје дане одбројава у мемљивој тамници страшнога Тамерлана. Да, брате, истина је… Твоја је премила сеја, мала Деспина почившег нам оца, честитог кнеза Лазара постала наложница великог цара Бајазита Муњевитог. Омилила му, и угодила. Али, не сумњам да и Ти и наша премудра мати, госпођа Милица то знате. Племенита госпођа српска, наша сестра Мара Бранковићка послала Вам је гласнике да Вас вешћу из Брусе обрадује. Немој ме осуђивати једини мој брате. Са својих 16. лета нисам знала ни умела другачије. Била сам дете, наивно и невино, понесена жељом да будем спас, Теби, мајци, зетовима, архијерејима, властели, која је нашег Светог оца надживела, и која се са Косова вратила, будем помоћ, понос и дика. Али, нисам ја ни бугарска принцеза Тамара, ни византијска кнегиња Теодора. Нисам хтела да му будем одбојна, да га хладноћом одбијем, да га отерам, и са њим, заједно отерам сваку наду наше мајке, Стефане, брате, да ћеш бити високи кнез и господар свим Србљем. Желела сам да будем српска Јестира, не слутећи ни суштину, ни дубину свога сагрешења, јер та је жеља била моја гордост, а гордост је, брате мој, велики грех. Сагрешила сам већ тада, не слутећи да ћу ту, дечију гордост данас прескупо плаћати.
А шта сам друго и могла чинити?

Ох, брате, не правдам ја себе и не перем свој грех ни са тела, ни са душе. Само те молим да бар мало нађеш у себи разумевања за мене. Дани су Стефане у харему незамисливо дуги, и… Болни. Боли та проклета самоћа, боле мисли, боли све… Боли, Стефане, сваку од нас, та проклета даљина која кида душу, боли тескоба позлаћеног кавеза… Ни сунца, да огреје душу, ни кише, да спере сузе, и заједно са њима излије бол из душе. Ни мајке, да се скријем у њеном топлом загрљају, као у гнезду, ни брата, да ме насмеје, да ми бере маргарете и беле раде, да ми, изјутра, доноси воће тек узбрано, још влажно од росе. Не знам, мили брате како изгледа љубав, о којој су певали далматински шпилмани, венецијански трубадури и византијски песници, али, ако је Бајазит икако умео да воли, онда, Стефане, мислим да ме је волео, понекад сурово, дивље и необуздано, а понекад се нежно свијао у мом загрљају, као дете жељно љубави.
У, ствари, не мислим, знам да ме је волео….

Само ћутањем и прикривањем не желим ту горку истину никоме да признам.

Јесам ли ја њега волела?

Немој ме то питати. Убиће ме срам, стид и грех. Убиће ме срам, због греха, а грешна сам пред свима, пред Тобом, мајком, пред свом честитом српском господом, пред нашим патријархом и моштима нашега светог оца. Убиће ме стид пред веним слугом Милутином на чије је руке пала глава нашега оца посечена Бајазитовим мачем, али, највише од свега убиће ме стид пред Милошем. Знам да и ти знаш за ту љубав, чак не ни љубав, симпатију, то тек пробуђено осећање, моје прво, још дечије, али, ужурбано и нагло, потерано жељом да што пре одрастем, стасам и угнездим се у његовим снажним рукама, његовом срцу, и његовом двору. Журила сам да будем његова , а као да сам у себи већ наслућивала сву нашу несрећу, и као да сам, негде у себи, већ потајно знала да се та моја жеља никада неће остварити.
Милош…

Мој изневерени сан. Моје узалудно надање…. Мој Анђео чувар и заштитник. Од дана када је пред моје спустио свој мач, а на витешким турнирима носио моју марамицу, никада никога нисам тако волела. Никада никога нисам волела као њега, само Бајазита. Мада, сада после толико времена, ипак умем и могу да разлучим снагу једне од снаге ове друге љубави. Могу да разлучим љубав од греха. Милош је био љубав и тајна, слатка и нежна као шумска јагода. Бајазит грех. Опор као тоник од пелен убраног са анадолијских поља, а у исто време сладак као рахат – локум справљен рукама највештијег мајстора Топкапи палате. Касније, када сам Бајазиту постала оно што је мајка била оцу читавог њиховог века, схватила сам колика је сличност међу Милошем, оцем и Бајазитом. Били су од истог материјала сковани. Ковала их је храброст и љубав, али, ту и престаје свака сличност међу њима, а почињу све њихове разлике. Јер, за разлику од оца и Милоша, Бајазит није појмио част и реч. Не онако како би витез требало и како би витез морао да појми. И сам Бајазит је то знао. Зато ме је тако често и терао да му говорим о оцу, а посебно о Милошу. Једном ми је, опијен заносом наших загрљаја признао да је Милоша мрзео због мене, и да је мислио, да ће проливајући Милошеву крв, нестати и моје љубави према њему. Причао ми је да сам била његов сан, да су сви око њега, везири, паше, бегови и аге, сањали српска блага, манстирске ризнице, имања и раскошну лепоту српских жена, а он да се, у потаји надао да ће Србију сломити на Косову, да ће и оца и Милоша бацити на колена само да би добио мене. Говорио ми је често, да му опростим очеву крв, јер, знао је, да, када би му и опростио живот никада Лазара не би могао приволети вазалству и послуху, још мање да мене да, тада ми је признао и још нешто, рекао ми је : „ Нисам ја , Бели Крине, убио Милоша јер је одузео живот моме оцу. Не, јер отац је био стар и било је питање времена када ће га посетити Анђео Смрти , и нисам му замерио што је оца послао на небо. Не, био сам му захвалан. Довео ме је на трон, а да нисам морао да подижем јањичаре, али, знао сам и да га је тај чин уздигао високо у твојим очима , а то нисам смео да дозволим. Морала си да будеш моја. Зато је Милош морао умрети.“… Од тога трена, Стефане, више нисам знала где престајем а где почињем, и где је почетак а где крај том непрекидном колу љубави и мржње, привлачности и презира. Знала сам шта је требало, шта сам смела и морала, а све сам погазила, изневерила, прекршила. Због њега, због те његове луде и необуздане љубави. Изненадила ме је силина његових осећања, и силина његове жеље да ме добије. Изненадила ме је силина његове љубави. Све се помешало, снови, јава, живот, почело је да се ковитла око мене и у свему сам, по први пут уместо Милоша видела Бајазита.
Зато ја још нисам своја. Зато сам још у власти исте муке која ме прогони од када ме је Бајазитов неумољиви глас, из мемљиве тамерланове тамнице отерао на далеки пут, што даље од Турске, даље од њега, његовог гласа и његове руке. Доћи ћу ти, када будем могла, када у овој даљини фетисламске тврђаве, сакривена у дубини једног малог, подмирочког села окајем све грехе и сперем све патње. Чекај ме брате, али немој ме силити. Једнога дана, када у мени умре Бајазитова удовица, а пробуди се поново Лазарева кћерка, ја ћу се вратити.

Твоја сестра Оливера

Јелена Благојевић

 

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Јелена Благојевић, рођена Недељковић 13. фебруара 1983.године у Кладову. У свом родном граду, који обожава и чије природне лепоте и историјско благо често користи као мотив у својим причама, са одличним успехом завршила је и основну и средњу школу. Од малих ногу је заљубљена у књижевност и чаролију писаних речи, а од 9. -те године од када је члан „Библиотеке Центра за културу“ много је времена провела у чаробном свету, међу полицама тражећи и откривајући књижeвна блага скривена међу шареним корицама. Већ у основној школи показује таленат за писање, што се наставило и кроз средњу школу, када је освајала и прве литерарне награде, и касније кроз факултет, где је слободно време посветила писању кратких прича и текстова за студентски часопис „Мегатрендер“.
По повратку са студија почиње да ради најпре као менаџер туризма, а затим и као економиста, али и све време неуморно пише за „Књижевни круг“ Кладова, чији је активни члан, и у чијим зборницима редовно објављује приче.
Њене кратке приче објављиване су у зборницима књижевне организације града Вршца, као и у зборнику прича „Српкињо, снаго и утехо“ коју је објавило друштво српско-руског пријетљства „Књига на дар“ у сарадњи са руским удружењем „Вукови“.
Запослена је у општини Кладово, као дипломирани економиста у одељењу за буџет и финансије.
У слободно време се поред писања и читања бави друштвено одговорним радом у удружењу „Консензус“ чији је оснивач, говори пет језика: енглески, италијански, француски, шпански и румунски. Удата је, мајка двоје деце.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here