Пеко Лаличић: Плес који мами

0
77

Лела Милосављевић: Плес међу свицима,
Свитак, издавачка радионица Књижевног друштва „Развигор“,
Пожега 2018.

Књигa прича „Плес међу свицима“, као друга објављена књига Ужичанке Леле Милосављевић, пред књижевну јавност долази после њене веома запажене књиге прича, црта и цртица „Трагови босих стопала“.

У њој она читаоцу већ на почетку поручује: „Ја још имам смелости да ходам боса… Моје мисли су моји свици…“ чиме, очито, веома свесно истиче да на живот гледа потпуно супротно од оне Вajлдове: ‘‘Живот је одвећ важна ствар да би се икад о њему озбиљно говорило“.

Ово намеће убеђење да баш због озбиљног схватања његове важности и свега онога што га чини, oна веома реалистично, крајње животно и смело у тридесет и три приче користи своје „свице“ и баца светло на ход човека свога, и не само свога, завичаја кроз простор и време. И ненаметљивим, лаганим и лепршавим стилом пише о човеку онаквом какав јесте, каквим га чине и воде вредносни судови, емоције и његове мисли. Оне које производе резоне које је немогуће избећи јер их намећу средина и време. Које су плод деценијског и вековног наслеђа и поимања животних вредности, али и сопствених одлука. Оних на којима он темељи своју судбину и од којих она, углавном, зависи. О којима она пише и у овом случају се супротставља и Есхилу, који каже: „Заједничка нам је судбина, али мисао појединцу припада“. Отуда и разлике. Оне неминовне, свакодневне, животне. Отуда и њена промишљања и такве мисли, такви „свици“ и такав плес. И толико светла баченог на појединца. На оно људско и неретко неизбежно. И потсећање на прошло, на некадашњи дом и његову топлину. На породицу, жену, љубав, интиме и друштво у целини. На меку људску реч и веру у човека и човечно, али и на животне противречности и све уочљивија отуђења. И носталгију за свим тим данас све мање присутним вредностима. Онима о којима она не мудрује, већ их само констатује онаквим какве јесу и какве успева да без обзира на људске и друге особености види кроз психолошку призму којом формира веома реалистичну слике у којима ће се многи проналазити.

Плес међу свицима је књига слика обичног живота и животних детаља, доживљаја и доживљеног, људског трагања и трајања, али и верног сведочења о општим и моралним вредностима које све више нестају. И о психолошким стањима човека, а посебно у доброј мери и данас скрајнуте жене.

Ова књига је ауторкин непретенциозни мисаони плес не само међу свицима, већ баш тим свицима, јер она баш њима веома вешто формира фигуре-слике које причама дају животност и неретко читаоцу намећу утисак да се ауторкине мисли и чују (као Невени у причи „Не било ти просто“), чиме нас из приче у причу лаганим реалистичним приповедањем води у нове спознаје.

Ово су приче које асоцирају на интиму, буде емоције и истинитошћу и дозом универзалности читаоца доводе до саживљавања и намећу му потребу да се проналази у минулом и сагледава у долазећем времену. Јер је то она неминовност коју нам живот намеће, а коју ауторка види као могући бег, те зато и препоручује: „Дању треба живети реалност а ноћу сањати о срећи“. Јер, „Тако некако и ми бежимо пред животом а он нас не журећи стиже. Зна да је то само игра и да је у том кругу он надмоћнији“. (Слатко од вишања).

Писцу као што је Лела Милосављевић очито није било тешко да уочи бројне призоре, људске судбине и егзистенционалне проблеме људи и на особен и ангажован начин се са њима суочи и читаоцу их верно предочи, али и да на специфичан хумористичан начин ослика човеков бег од нежељене и све чешће суморне свакодневице, чиме прави искорак у нешто ново и тако наговештава своју склоност ка сатири и човеку све потребнијем хумору. Чиме овом плесу даје нови ритам и чини га пажње вредним. Јер лакоћом мами.

___________________________________________________

Пеко Лаличић

Пеко Лаличић (1944, Гусиње, ЦГ), пише и у бројним књижевним и другим листовима, часописима и електронским медијима држава региона објављује поезију, афоризме, прозу, рецензије и приказе књига.
Објавио је следеће књиге:
– Алунекâнд дин вис (Исклизавање из сна) – поезија на румунском, 1993;
– Мирис сенки свуда – поезија, 1995;
– Запис о лепоти – поезија, 1995;
– Распевани азбучник – поезија за децу, 1999;
– Вртоглавице ума – афоризми, 2007;
– Бели лавиринт – роман, 2010;
– Крива огледала – афоризми, 2011;
– Изговарам себе – поезија, 2012;
– Сунце у откопу – поезија, 2012;
– Звездама у сусрет – поезија за децу, 2014;
– Празни људи – афоризми, 2015;
– Сŷд суза – роман, 2016, и
– Бели лавиринт – роман (електронско издање), 2016.
Афоризми, савремена и хаику поезија су му превођени на: енглески, руски, румунски, бугарски, македонски и словеначки језик.
Члан је Удружења књижевника Србије и редовни члан Матице српске.
Живи у Мајданпеку, Србија.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here