Године снова у нама живе

0
71

ДИМ

Уздахом сам сакривала боли
Прочитала из душе видовне
Цедила се к’о пролећна стреха
На речи се твоје истапала.

Милосни су раширили руке
Даривали смарагдне везове
За бисерит у бело ограде
Палила се лила на светиње.

Нису кише ватре угасиле
Него други ветри разгорели
Дим загуши од мора обзорје.

Сунца груду тама обухвати
Злато ми се тугом отапало
Нагорели моји су прозори!

БОЛ

Новим песмама превијам старе ране
Препуно убоја тело, нечујно цвили
Кријем са видела модрице, кад сване
А оне саме ничу, где си ожиљци били.

Сузе не перу, а и не хладе више
Боквици ситан лист. Суша јој расти не да
Бол зауставља дах. Додир не дише…
Оток квари поглед. У празно срце гледа.

Невид изменио видик. Сивило шири јаз.
Сунце не милује више. Врелином вређа
Мастило плавим, пребојен сваки пораз!

Празним рукама и мисао је терет
Давно речено обећање, савило леђа
Затровани ветрови, променили свет.

 

ОБАЛА

Омедих усне, додирнух звезду
Свилену кошуљу носим на груди
Долази ми кораком лаким
Да га пољубим! Да ме пољуби!

Године снова у нама живе
Пролазимо скупа и рај и сузе
Сазрело време, да смо своји
Ја сам му кошуља. Ево ми блузе.

Испратисмо звезде падалице
Што су хтеле да пишемо другу песму
Са лирама срце слави постојање
И кажемо само једно:“Иди“ несну.

Сновитом реком бајкe теку
Катарком лађа срцима маше
Нађите своју сновиту реку
Ово је обала реке наше.

СУЗА РАДОСНИЦА

Остао си негде где музика свира
Где се испод стрехе крију неке очи
Неугасла нада, маглом капак дира
Не затварам врата. Сањам да ћеш доћи.

Синоћ су се небом укрстиле муње
Грмело, севало, облаци се тукли
Јутрос све је чисто, ко да није било
Опростимо ноћи, да би се обукли.

Уђимо у себе, да би лепи били
Тамо је све наше, нико нас не дира
За чим душа боли, да би осетили.

Задрхтаће струне виолинских жица
Кад Ода радости у нама засвира
И кад с’лица клизне, суза радосница.

КАД НЕМАМ ВОЉЕ

Да бацим оловку ко копље у трње
Да ли бих се осећала боље?
Или ћу затворила једини вентил
За оно: „Када немам воље“.

Знам, могло је све другачије
Не кривим никог због тога
У себи некад понављам речи
Кад није грђе, да хвалим Бога.

Ћутим, помислим, имам ли права
И друге ципела сигурно жуља
Изађи, изуј се, мека је трава
Напољу ветрић чаробно дува.

Вечерас само за сутра бринем
Нису све бриге за плећа моја
Прочитам молитву у тишини
Знам да ме чува љубав твоја

ДВА ШАЛА

Белој брези и Тањушки лепој
Певао је кад зазори дан
Излазила мати на друм пусти.
Обучена у стари кафтан.

Свилен залог велике љубави
Добио је, ко венчани дар
Нашли су му тај шал око вратa
Пригрлио неугасли жар.

Она рече, све ће да прекрати
Tежак joj је такав живот гадан
Сада хоће да се посла лати
А не са њим, да све ниже пада“.

Бледо зелен носила је шал
Кретала се лако, балетским кораком
За точкове кола, закачи га ветар
Душа одлепрша низ поља са маком.

Са неба нам некад, ти шалови машу
Облаку шапућу:”Чувај љубав вашу”.

 

Вјера Гаровић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here