Моћ опсене у облику жене

0
162

ЕХО ЉУБАВИ

Виртуоз на виолини
Глумац на бини
Шта год пожелиш си Ти
Музика добија облик и име
која светлошћу обасја моје риме
И клавијатурист и гитарист
Ти си маестрални артист.
А ја слушам ехо јер сам далеко
од извора љубавног музичког виолинског кључа
и плешем босонога на тактове твоје песме
И надам се да ћеш чути звона мојих наногвица
и да ме позовеш у своје друштво,
гладна ми је душа небеског звука.
Ехо и ја долазимо само кажи кад.
Слушам те и чекам да ми у срцу
објавиш свој тајни позивни знак.

 

ЗАР МОЖЕШ РЕЋИ…

Зар можеш рећи птици да не лети?
Крила и има да по ваздуху плови
тада она јасније и види.
То је природа њена
да се на таласима ветра игра и плеше за неког,
ко све то креира негде горе.
Многи ће хтети у кавез да је ставе,
можда је њима небо лепше без птица
и цвркута живог.
Смислиће начине и разноразне
песме њене ставиће у мобилне телефоне.
А птице у гвоздене кавезе.
Зашто ускраћују њима плес на ветру,
љубав на грани, цвркут уз ведри сунчан дан?
Чују ли они тај тужни плач кроз ограду од метала?
Не, њих звук материјализма већ одавно трује.

Зар можеш рећи жени све сте ви исте?
Ту и не постоји поштовање.
Како то можеш рећи неком, кога не познајеш?
Јеси ли искусио дражи свих жена?
Све то личи на један пространи зоолошки врт
са много тропских и домаћих птица
док кључеви висе за појасом чувара.
Он је мушкарац са леђима окренутим од свега
и корача све даље и даље.

Духовна душа нит је птица нити жена
и ако обе улоге игра.
Као жена чека да схваћена буде
па кад дође то време
да скине вео и покаже своје право лице.
И причу ћеш чути њену кроз неми говор
о птици која слично као она живи
машта о небеским пространствима
и дрвећу са густом зеленом крошњом.
И док пати нада се и диви
јер тамо далеко у духовној слободи
њена душа вечно живи.

Зар можеш рећи сада ко је она?

 

СЛУШКИЊА ОПСЕНЕ

Стварао си мој лик у песку
дозивао си ме чежњом,
желео немогуће
али ниси знао да је мој плес завођења илузоран.
Дошао си до водопада
када сам ти послала плави лептир као знак,
као чар и као дар за твоје очи, мој плес је био неодољив,
узак струк ми се гибао уз звуке воде гласне као камбане.
Обукла сам белу хаљину одвојености и ставила накит од злата,
распустила косу и тестирала твоју храброст.
Ризиковао си свој живот због шаке љубави и додира
везан за пожудне жеље и опијен мојим телом
а ја сам ти се смејала и плесала екстатично.
Довела сам те на извор водених жила
где је мелодија воде тиша,
да схватиш последњу игру
мојих плавих лептира и мене
и да увидиш моћ опсене у облику жене.

 

ЖЕЉА МОЈА

Жеља ми је да сретнем Тебе
Онаквог као што јеси.
Да моје очи угледају
светлост Твога тела
и одоре твоје што се око ногу вију.
И онај венац саткан
од мирисног цвећа, удахнутог пролећа
да ставим око Твог прекрасног врата.
А на њему дивних ли бисера
и разнобојних драгуља,
да додирне моја рука.
Осмех ми твој подари неизмерну радост
док се твоје лице озари небеском лепотом
а из Твојих очију осетих дубину свих океана.
Тада би се од силне усхићености
постидело моје биће
па спустих чело низ наногвице твоје
и уснама те целивах, јер осетих близину твоју.
Као саме реке из очију ми потекоше сузе
које пролих низ стопала Твоја
и згрчи се тело моје од жалости
што мораш да одеш
И болно питање:
Када ћу Те опет срести?
Клечећи крај Твојих ногу зачу
умилног ли звука Флауте Твоје
и то ми измами осмех на лицу
и настани се песма на уснама мојим.
Понављах речи што ми у срце удахну љубав Твоја
и затворених очију кроз песму
душа плаче моја за наклоност Твоју.
Тужном песмом ничим себе да задужим
већ Тебе што боље да служим.
И онда, као и сада, питам се?
Жељо моја, шта бих да Тебе
уистину сретнем као што јеси
кад знам да исти и у ПЕСМИ Ти си.

 

ИЛУЗИЈА

Молим те, не плеши са ветром
он је неухватљив и могућ само
онима који живе у илузији
да је љубав ту.
Не, она не станује у улици просијака
него код оних чије је срце богато
и ништа не тражи
већ духовне дарове даје.

 

Маја Милојковић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here