АПОЛОГИЈА КЊИЖЕВНОГ ДИЛЕТАНТИЗМА

0
125
(Богомир Ђукић: Свјетлост над Стојчиновином; Пјеснички опус Јованке Стојчиновић Николић)
„За читаоце неоригинална дјела још и могу представљати занимљиву лектиру, уколико нису читали ништа од оних текстова које је писац-имитатор користио за писање своје књиге, али за књижевног критичара – никако.“
Драган  М. Јеремић
„Као што има песника дилетаната и штетних писаца, тако има и наметљивих и сувишних критичара.“
Славко Леовац
Размећући се филозофским дискурсом. а врло мало правећи стварни увид у сстихове Јованке Стојчиновић Николић, Богомир-Брацо Ђукић се потврђује као благоглагољив  теоретичар без покрића о ономе о чему пише у конкретном случају. Тако читалац већ из увода речене тобожње Ђукићеве „студије“ (Ако се тако може означити његова књига Свјетлост над Стојчиновином!?) бива обавијештен шта је о савременом пјесништву мислио примјерице један Бранко Миљковић, те како је феномен неизрецивог поимао Лудвиг Витгенштајн,   недокучиво с онтолошког становишта  схватао Сејмон Франк и о томе писао у књизи  Недокучиво. Онтолошки увод у филозофију религије.
У првом поглављу  ове књиге, насловљеном  Метафизика поетског бића аутор наставља теоретисање о поезији уплићући у свој текст погледе Мартина Хајдегера. А када  почиње да приказује поезију стихотворке Стојчиновић Николићеве, он то чини  по клишеу: препознавања великог у малом, осјећања која нису тек свакодневна и сл. Дакле, обилази око писанија Стојчиновић Нколићеве као киша око Крагујевца.
Занимљиво је како Ђукић не препознаје, већ ноншалантно прелази преко чињенице да су стихови пјесме „Надгласвање“ које он прво цитира у свом приказу, пуки плагијат пјесме Драгомира Брајковића, „Ватра у рукама“, која је код Стојчиновић Николићеве само другачије насловљена. А чак, да је у реченом случају ријеч о интертекстуалности,  критичар је био дужан да исту препозна и назначи је. Међутим Ђукић-естета  не види нигдје код ове ауторке ни интертекстусалности ни пастиша, већ све прихвата као оригинално, јединствено и  непоновљиво, што једноставно не стоји. Или, како се чини, Ђукић естетичар нема баш хвалевриједно читалачко искуство, што је очит хендикеп за књижевног критичара.
Позивајући се на Левинаса и његову књигу Вријеме и друго Ђукић опет „бјежи“ на терен филозофије како би доказао неке од својих претпоставки  интерпретирања.
Подсјетићемо уваженог професора Ђукића на неке узусе којих се, као књижевни критичар,  требало да држи. Сигурни смо да су му, бар начелно, познати ставови књижевне критике о томе шта је оригинално књижевно стварање насупрот имитирању и плагирању, односно епигонству. Подсјетићемо га на схватање Драгана М. Јеремића који на једном мјесту у својој књизи Нарцис без лица каже: „Наша данашња критика се највећим дијелом може сврстати у ону врсту коју је лав Виготски назвао ‘читалачком критиком’. То је, како Виготски каже у свом дјелу Психологија умјетности, прије свега критика која се заснива на ‘прећутној  претпоставци о апсолутној вриједности дјела које се анализира’ и ‘не даје упоредне оцјене за њу. Пишчево дјело постоји ван времена и простора, она обухвата само његово ’реаговање на вјечно’  i, najzad, она се не храни научним познавањем, филозофском мишљу, него непосредним умјетничким утиском.То је критика отворено субјективна.“
Јеремић даље констастује како се нaша актуелна критика понаша као да је оригиналност априорно присутна у свакој новој књизи и нимало се не трудећи да је докаже.
Уз наведену тврдњу Јеремић се позива на Арнолда Хаузера и његово дјело Филозофија повијести умјетности у коме аутор истиче да се оригиналност мора узимати у обзир као прва компонента вредносног критерија приликом сваког говора о значењу и значају  једног књижевног остварења. „ Осим нов, потребно је бити дубок, снажан, истинит писац“, истиче Јеремић и додаје : „Без иновације, књижевност брзо пада у епигонство и летаргију, која се онда преноси и у друге области духовног живота.“
Слично виђење српске књижњвне критике дао је и Предраг Палавестра поводом изласка из штампе његове књиге Историје српске књижевне критике 1768-2007, које гласи: „Стање у књижевној критици увек одражава стање у култури нације. Језик критике је језик владајуће културе. Наша јавност је данас засута ситним песком јефтине и празне славе, затрована је наносима тржишног муља, а све је то ушло у јавност и културу,“
Не можемо, дакле, да се не запитамо чему писање тобожње књижевне критике ако је то, евидентно, апологија дилетантизма, односно скрибоманија тобожњих критичара на скрибоманију тобожњих пјесника. Такво бацање прашине у очи читаоцима постало је манир којим се деградира, како књижевно стварање, тако и тумачење књижевног текста.
Данас, у ери када се у теорији о књижевном стварању проповиједа, као „посљедњи крик моде“, тзв, „археологија знања“ и друге спецфичности које иду у споју с постмодерном, анахроно је уопште толерисати а камоли уздизати књижевни аматеризам. А управо је на речени начин  Богомир Ђукић,  професор  естетике у пензији, приказао тобожњи  „пјеснички опус“ једне наставнице фискултуре – Јованке Стојчиновић Николић, у својој књизи под називом Свјетлост над Стојчиновином.
Наведени Ђукићев приступ схватамо, прије свега, као таштину аутора  е да би показао своју елоквенцију есејизирајући о поезији а требало је да поезију интерпретира доказујући њену  конкретну виједност.  Но, евидентно је то, Ђукић није дорастао тумачењу какво је наговијестио у уводу своје тобожње студије; отуда је запао у импровизацију и произвољности, двије ствари које га легитимишу као естетичара с проблематичним укусом.
Треба да подсјетимо вајног естету на чињеницу е да би се неко могао називати истинским поетским ствараоцем , нужно је да се препозна да у његовом дјелу заиста „станује“ поезија а не кичерај и дилетантизам, те пуко плагирање туђих остварења и лоше обликовани пастиши. Једном ријечју,  пјесик се доказује дјелом у коме он језиком и поетском фором показује да пјеснички доживљава свијет. Дакле, појам пјесник треба да се односи на умјетника ријечи, особеног и осебујног ствараоца језичке умјетности, а озбиљно је питање  да ли се могу у пјеснике свставати компилатори и плагијатори, односно очити произвођачи кича и шунда.
Неутемељена рецепција и херменеутика
Не увиђајући некохерентност и тематско-мотивску расплинутост у  стиховања Стојчиновић Николићеве, те губећи из вида неспорну чињеницу  да је тек у цјелинама поетског дјела могућно потпуније доживјети поезију,Ђукићева „критика“ у старту је осуђена на неуспјех…
Не помаже Ђукићево позивање на рецепцију поезије Јованке Стојчиновић Николић  (Дату на стр. 66 – 212.књиге, прим. В.Ш. ), јер највећи број критичара  који су  приказивали њене писаније у стиху нису  компетентни књижевни критичари . Када ово кажемо, мислимо првенствено на тањушне приказе, не једне већ десет збирки стихова Стојчиновић Николићеве из „шупљикавог пера“ Ранка Павловића, једног од рецензената и ове Ђукићеве књиге,  чија је критика не само „шупља“ већ и пуна дегутантних похвала без покрића (стр.84 – 92. ове књиге. Прим. В.Ш.)
Нонсенс је да Ђукић,  један филозоф, еминентно естетичар, у стручном доказивању својих теза цитира  једног учитеља са средњом школом  као што је речени Павловић који евидентно нема благог појма о херменеутици књижевне естетике а уз то је и слаб пјесник, упркос упињању да се уз приповједачко  стварање представља и као стихотворац. ( На наведену чињеницу указали смо својевремено у ауторском тексту: Василије Шајиновић „Стварна улога и одговорност рецензента“, „Значења“ , бр. 67. Добој 2010)
Такође је нонсенс да један професор естетике (Ђукић) цитира необјављене, тобоже критичке  текстове,  као што је онај Милене Дрпе пјесникиње из Модриче, „најбоље поетесине (Стојчиновић Николићеве) пријатељице“,, како то истиче Ђукић, „која је једно своје виђење с њом (Јованком Стојчиновић Николић) именовала као Рам за сусретања у пјесмама и у животу…“(стр. 210, 211, 212 ове књиге, означио В.Ш.)
На овом мјесту морамо да запитамо професора Ђукића: кога то  намјерава „префарбати“ када читаоцу препричава непубликовани текст поменуте Дрпе, рачунајући да ће свој ексклузивитет – да само он познаје наведени текст-  пренијети на читаоца  и убиједити овога да му повјерује на ријеч. (Сик!).
И Сенахид Незировић је наведен као рецепијент дјела Стојчиновић Николићеве са једном својом фуснитом, која такође нигдје није јавно објављена, односно, претходно дата на увид јавности од стране аутора, већ приватно приложена Стојчиновић Николићевој како би наш критичар (Ђукић) могао слободно и некритички да цитира наводе реченог критичара.
У лепези оних  чијим текстовима Ђукић „поткрепљује“своје произвољне оцјене стихотворенија Стојчиновић Николићеве налазе се и математичари по струци, попут Радослава Милошевића и Мирјане Мариншек Николић, те историчари умјетности, као што је Драган Јовановић Данилов, док су најчешћи  аутори приказа стиховања Стојчиновић Николићеве пјесници без потребног теоријског знања књижевне херменеутике, дакле, стихотворци слични  Стојчиновић Нколићевој,  попут Ненада Трајковића, Илије Лакушића и других, овима сличних, који пригодним апологетским приказима отаљавају дуг према другарици по перу.
Уз Данилова, историчара умјетности, један од приказивача поезије Јованке Стојчиновић Николић је и млађана историчарка књижевности Мелида Траванчић из Тешња која својим стручним профилом не улива читаоцу повјерење да се  еминентно ради о књижевном критичару..Наиме, и сама теза њене докторске дисертације  под називом  Рефлексија срајевског атентата у босанскохерцеговагкој, хрватској и српској  књижевности иде у прилог  нашој тврдњи.
Једва три аутора, а то су, поименице, Миљко Шиндић, Мирко Скакић и Душко Певуља, као универзитетски професори књижевности, писали су квалификовано о књигама Стојчиновић Николићеве и то тако да је Шиндић дао рецензију њене збирке „Оскоруша“, Певуља  је рецензовао збирку „У првом лицу“ док је Скакић једини приказао објављену књигу „Самоћа руже“, једну од првих њених збирки која обилује почетничким слабостима наврат-нанос склепане књиге. Ако се има у виду да је Скакић својевремено био професор Јованки Стојчиновић Николић у добојској Гимназији и да, разумљиво,  тим чином није био лишен сентимента према бившој ученици, правих, истинских темељних приказа поезије ове ауторке, заправо и нема.
Рецензије, ма колико их писали стручњаци, нису адекватне огледима и студијама из којих се једино може видјети право стање квалитета одређене књиге или књижњвног опуса неког аутора.
Занимљиво је подсјетити како је Миљко Шиндић пришао рецензији збирке „Оскоруша“; уствари, овај критичар је на самом почетку своје рецензије био децидан када је устврдио да дати наслов књиге није адекватан већ да би то био наслов  Стојчиновина с обзиром да је основна тема књиге завичај, у коме је простор Стојчиновића у добојском селу Ритешић  евидентна чињеница,  а насупрот томе у књизи нема ничега што је везано за оскорушу.
Но, у најкрааћем, толико, о тобожњој рецепцији књижевног опуса Стојчиновић Николићеве. А кад смо већ код наслова речене књиге „Оскоруша“, онда треба подсјетити да ни остали наслови збирки ове ауторке (Објавила је 14 збирки у временском 1994 – 2014) не сублимирају садржаје из појединих књига већ су, очигледно, дати произвољно.  Уствари, већина наслова дати су као „звучни“ празни оксиморони, очито по савјету ментора ауторке е да би такви наслови привлачили читаоца звучним а не значењским ефектима.
Оно што још пада у очи и што еминентно легитимише тобожњи Ђукићев критичарски дискурс лишен утемељења његових критичких опсервација, јесте чињница да он о пјесмама ауторке говори као о остварењима истргнутим из контекста, дакле, као да се не ради о пјесмама из појединих књига ауторке, те као дијеловима одређеног циклуса пјесама.
Сматрамо да предњи пропуст критичара није случајан већ смишљен као његово лукавство; наиме, код Стојчиновић Николићеве  је евидентна некохерентност пјесама одређене збирке, односно одређеног циклуса. Дакле, њене пјесме у истој збирци мало када или никада немају органску везу једна с другом. Наведена чињеница недвосмислемо указује како Стојчиновић Николићева при стварању одређене књиге није била „заокупљена“ одређеном темом већ се расплињавала на свакодневности које је опјевавала, односно подлијегала је лектири коју је дневно  читала и по тој лектири је и сама стварала пјесме по узору на оно како су звучале пјесме Даре Секулић, Васка Попе, Десанке Максимовић и других пјесника чије су пјесме евидентно иницирале стиховање Јованке Стојчиновић Николић.
Да фалсификати и плагијати у књижевности данас нису ништа ново свједоче и погледи професора Славка Леовца о томе:
„Много је више импровизатора и комбинатора него песника, много више играча, мањих или већих жонглера него поета. Многи се играју на разне начине, уживају у игри, зарађују на томе, баве се професинално тим играњем“ , истиче Леовац у својој књизи  „Разматрања о књижевности и умјетности“.
Утицаји лектире на стиховање Јованке Стојчиновић Николић мање или више су очити у свим њеним збиркама. Међутим, у напријед поменутој збирци Оскоруша, почев од наслова па надаље, евидентан је утицај пјесникиње Даре Секулић од које је директно преузела опјевавање оскоруше (Видјети: Дара Секулић „Јека горе петрове), док је пјесму „Ништс понијела нисам“ испјевала према пјесми Секулићеве „Ништа нисам избјегла“. Даље је Стојчиновић Николићева  плагирала пјесму исте ауторке преузевши и наслов „Клисање“ од ње, као што је плагирала и стихове Секулићеве  у својој пјесми „Модра трњина“  према пјесми Секулићеве „Свитање на цести“. Стојчиновић Николићева је у нечему пронашла сличност своје и судбине Даре Сакулић и ту чињеницу из  пјесме Секулићеве „Грлица“ пренијела у своју пјесму „Стојчиновина“ у стиху: „А требало је да буде син“( Сик!)
Малим интервенција Стојчиновић Николићева је плагирала Јесењина у пјесми „Кад се наоблачи“ у којој она каже „Рже облак“ а код Јесењина је то: „Рже ждребни облак, у ненасловљеној пјесми. Такође није одољела да плагира Бранка Миљковића у  стиху: „Довршава се дан“… прекројивши га у „У виду се твом ноћ довршава“ (Из пјесме Стојчиновић Николићеве „Препукло вријеме“) .. Десанку Максимовић и Васка Попу плагирала је још очигледније у пјесми „Љубав маслачка“, према Попиној пјесми „Маслачак“ и Десанкиној „Маслачци“. Затим,  даље је плагирала Попину пјесму „Патка“, те пјесму „У пепељари“ . Није заобишла ни Мака Диздара, дакле, познатог савремног пјсника особеног стила чији се плагирани стихови лако препознају, наравно, код оних који су начитани и вични препознавању плагијата.
Богомир Ђукић очито не припада помним читачима који знају да препознају фалсификате и плагијате стихова. Или је у питању његова намјера да популарише писање чланова клана којем припада заједно с неким бањоличким писцима.
Пастиши у збиркама Јовнке Стојчиновић Николић су евидентни; прављени су као компилација пјесама из њене лектире а не као производ археологије знања какви пастиши могу да буду легитимне творевине у постмодерни.
Оно што још пада у очи у стиховима Јованке Стојчиновић Николићеве, јесте чињеница да се њена поезија доима сва као „мушка“, дакле, нема у њој женског писма  које бисмо логично очекивали код једне савремене пјесникиње…
Заокупљена оцем, мајком. братом и друговима, завичајним камењем и свјетлошћу, Стојчиновић Нколићева је из збирке у збирку варирала наведене мотиве као што је и понављала тренутке свакодневнице, одајући утисак како вјерује да се пјесма може начинити од онога  чега  год се аутор такне и то не једном већ вишекратно.
Предње чињенице не чуде професионалног читача-критичара с обзиром да он не очекује од једне наставнице фискултуре, што Стојчиновић Николићева по образовању стварно јесте, да је упозната са, рецимо, својевременим спотицањима  Алексе Шантића који је као аматерски, али талентован млад пјесник, погрешно сматрао да се од свега може начинити пјесма. Тек послије беспоштедне критике Богдана Поповића у  Српском књижевном гласнику 1901. године овај пјесник је промијенио однос према избору и обликовању тема  тако да је израстао у врсног пјесника родољубиве лирике. Нажалост, Јованка Стојчиновић Николић није имала среће да има ментора калибра  једног есетете какав је био Богдан Поповић, већа је за менторе имала сасвим минорне писце и некомпетентне књижевне критичаре.

Василије Шаиновић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here