Заједнички криминални подухват

0
122
[print-me target=".td-post-header, .td-post-content" do_not_print=".td-module-meta-info, .td-category" /]
Убиство је у сваком случају и са било ког цивилизацијског аспекта неприхватљив чин и за сваку осуду. Данас, зависно од околности, убиства добијају мању или већу медијску пажњу и како то бива, често се злорабе а они који то чине рачунају на нелагодност онога који би указао на тај недостојан чин, јер забога, не само да о убијеном све најбоље, већ и о томе да се не комантаришу изрази сућути или пригодни коментари који изражавају конвенцијалне ставове ма колико они били лицемерни.
Ни након убиства адвоката Драгослава Огњановића, специјализованог за одбрану починилаца кривичних дела није било другачије, уследили су многобројни чланци у српским медијима а у некима од њих могло се наћи и понешто што би пажљивијем и разложнијем читаоцу указало да је нешто проблематично у адвокатској професији. Уосталом, толико тога је проблематично у Србији, па што не би било и у адвокатури.
Ова се опаска превасходно односи на прве реакције представника АКС и АКН. Али то за већину таблоидизованих медија у том тренутку и није нека вест, за њих је бизарност вест. Да ова трагедија буде што бизарнија многи су се потрудила и не само таблоиди.
С временом своје место на насловницама (прљаво)жуте штампе и у ударним терминима националних и осталих вести и дневника (ни мало чистијих) својих “пет секунди славе” стекли други догађаји а случај Драгослава Огњановића полако одлази у заборав. Ипак, с времена на време појави се опет која сензационална вест поводом његовог убиства будући да како ствари стоје, његов убица још није а богами и дуго неће бити откривен.
И ето, након више од три месеца, пре неки дан поново се појавила вест о новим детаљима у истрази: доушник адвоката Драгослав Огњановић доштао му главе – освета за прљаве радње!
Његов колега са сличном репутацијом и са много више среће, адвокат Боривоје Боровић тврди да овакве гласине усмеравају истрагу у погрешном правцу притом тврдећи да не може да верује да је Огњановић прешао границу у односу с клијентом и да је кршио етички кодекс! Њему се придружује и “експерт” Божидар Спасић, али ме мањка и опречних оцеан које указују да је Огњановић убијен у мафијашком рату.
Али хајде, потсетимо се шта се поводом овог убиства догађало ван истраге.
Адвокатска комора Београда, чији је Огњановић био члан, одмах по појаве првих вести о убиству, изнела је да је „пуцањ у Мишу Огњановића – пуцањ у све адвокате.“ Ова тврдња је до те мере одраз лицемерја, оног најговре врсте да је доиста непотребно коментарисати је. Ипак, околности под којим је изречена као и најава одређених активности које се могу окарактерисати као одбрана професије а која упире прст, као и увек у таквим ситуацијама на другу страну, кратковидо занемарујући контекст немилог догађаја и неспорног злочина, у најмању руку указује на могућу злоупотребу догађаја и скретање пажње са пробелема. Тако сазнајемо да је председник АКС Виктор Гостиљац у изјави за Тањуг рекао да ће овим поводом тражити хитан састанак са министрима правде и полиције као и да се формира посебан истражни тим који би чинили представници тужилаштва, полиције и адвокатуре у циљу брзог проналажења починилаца и тиме указао на доиста хроничан проблем српског друштва – на пробелме у правосуђу али и у унутрашњим пословима, прецизније – у полицији.
Адвокатске коморе као интересне институције оних који би право требали да познају пођеднако добро као и тужиоци и судије, као и људи у министарству правде, када захтевају формирање посебног истражног тима заправо указујеу пуно неповерење према полиције покрај које криминалци слободно и неометано вршљају по Београду и скоро свакодневно врше егзекуције, дакле најтежа кривична дела у мирнодопским околностима, о масовсности осталих дела организованог криминала, као што је промет наркотика или сеџтрафикинг сувишно је и говорити, а потом и према тужилаштву и судству као деловима правосудног система који нису способни да ефикасно процесуирају починиоце кривичних дела па је потребан један овакав посебан истражни тим у који ће адвокати заправо приморати судство, тужилаштво и наравно опаративце – полицију да раде свој посао. Адвокатице Добричанин је имала свој перформанс пред камерама током којег је рекла да ова власт није у стању да заштити државу и правни поредак, јер „када се нападне закон – закон више не важи“ а то онда друштво води у анархију у којој је све дозвољено. Њен апел криминалцима из криминалних кланова да престану са убијањем посебан је и непоновљиви бисер! Није ни чудо што се одомаћило питање: “у каквој то држави живимо?!” На страну разумно питање зашто све то адвокати нису учинили у случајевима убистава, на пример жена жртава породичног насиља?
Дан касније, на заједничкој седници ПКС и ПКБ изјава “да је пуцањ у Огњеновића истовремено пуцањ и у адвокатуру” је ескалирала у тезу да “овај злочин не представља само удар на адвокатуру, већ удар на правну државу”. Но, ни ту није крај, адвокати борбено и патриотски, непомирљиви према криминалу на митингу узвикују: “адвокатска професија је погођена, али не и заплашена”.
Тешко је тада било отети се утиску да АКС и АКБ пошто немају поверење у државу и њене институције, здруженим снагама желе да заштите прво себе а онда, гле, и правну државу, као да има државе која није правна(?) или мисле да Србија као изузетак потврђује правило(?!). Најављивани вешедневни генерални штајк један је од њихових начина борбе, пословично уцењивачки успешних, па побогу, показали су и доказали су то већ једном 2014. године.
И Министарство правде се огласило, и то како? Па, апелом надлежним државним органима, институцијама система, позивом да предузму све неопходне мере из своје надлежности како би се у најкраћем року утврдили мотиви, као и починиоци убиства. Речито испољен волунтаристички и непрофесионалан приступ проблему. Озбиљне земље имају државу, а држава има изграђене институције које функционишу, оне раде свој посао и у таквим околностима министер нема потребе да их подсећа да раде оно за шта су устројене!
Тих дана је било уочљиво да се овим поводом министер унутрашњих дела, Стефановић др Небојша није огласио и грађанима приопштио да су безбедни и да је криминал сведен на минимум, па чак и испод њега, што је посебно постигнуче нашег, ем вредног ем марљивог наврхвође.
Зашто наши политичари или боље речено особе које умишљају да су политичари а на позицијама су власти, попут министарке правде или министра полиције, имају потребу за таквим неодговорним и у бити денунцијантним изјавама, остаје питање за психологе и можда психијатре?
Доиста, они знају да је српска држава недоношче које никако да профункционише, у њој институције или карактерише привид или су разорене, у њима посао обављају или прецизније, требало би да обављају а не да отаљавају стручни радници а не партијски послушници.
И зато, уместо да се у Србији нешто подразумева што се у свакој нормалној држави подразумева, тзв политичари имају потребу да грађанима у функцији поданика сугеришу свој ауторитет у односу на оно што сви знамо да је карикатурално – институције.
У свом подужем интервијуу за једну тв станицу са националном фреквенцијом, председника АКБ, Југослав Тинтор, изјавио је две уочљиве бесмислице. Прва бесмислица се односи на реченицу: „Напад на адвоката је напад на вршење правде“. Или можда није? Заправо, ова изјава то не би била и то само условно и у преносном, фигуративном смислу, да имамо беспрекоран правосудни систем у којем делују изграђене и неупитне институције у којима делују етички беспрекорни стручњаци. Али ми знамо да тога овде нема. Друга се односи на чињеницу да је током интервијуа у више наврата истакао да је убиство адвоката „неприхватљиво“ а потом и да је „апсолутно неприхватљиво“. Доиста, ту коментар није потребан.
Можда звучи тенденциозно али, питам се, зашто господин Тинтор то није изјавио у случају афере „хеликоптер“ у којем је настрадало 7 људских бића под јошувек неразјашњеним околностима, бар за јавност.
Да ли је у онаквим околностима требало указивати на све оне проблеме болесног правосуђа и организованог криминала па и заједничког криминалног подухвата појединаца и група у правосуђу? Можда и није? Можда је неко медијима рекао да се та питања оставе на страну? И како то бива, након три дана појавиће се неко друго чудо и на ово убиство ће се заборави, нова ће сензација закупити пажњу медија и јавности, оне јавности која је ионако издресирана за сензације сличне природе, па и у случају да за три дана изостане неко убиство као последица разрачунавања криминалних група и кланова, увек су ту такозване медијске ВИП личности, попут старлета, певаљки и осталих, и наравно, неизоставних јунака нашег доба, породичних насилника. Из те групе не бих никако изоставио политичаре који са свом овом поменутом булументом имају много више заједничког но што пристојан човек може поднети.
На страну заблуде оних који су веровали да ће полиција пронаћи убицу и налогодавца контроверзног адвоката, о чему све аргументованије писани медији тврде да је убијени био много чвршће интересно повезан са криминалцима, да је његов адвокатски ангажман само део укупне слике и параван за све оно што је радио за криминални Бојовићев клан. Многим познаваоцима стања у српском правосуђу и посебно у адвокатури, понашање становитог дела чланства АКС и АКБ чини слику и прилику њиховог лицемерја али ипак чуди да остатак адвокатске професије, нарочито у Београду немају нити храбрости нити снаге а вероватно ни знања да се супротставе криминалцима у својим редовима чиме постају, хтели то или не њихови заштитници и параван, а тиме и саучесници.
Јасно је да је српско друштво огрезло у корупцији, од врха до дна, да су корупција и криминал присутни у свим порама друштва, од самог врха републике до дна.
Када је у питању правосудни систем ове земље, односно онога што неко неосновано назива државом, јесте чињеница да и друге професионалне организације у овој области итекако упорно и аутистично (читај кукавички и саучеснички) ћуте када је у питању алармантно стање због присутности криминалаца у редовима те, некада часне професије. Руку на срце, увек је у свим професијама било криминалаца али никада у овој мери као данас. Чини се да ни у време Слободана Милошевића током оних невероватних 90-их није било овако.
Одређени адвокати који су јавности мање-више познати, медијатори су између киминалаца и корумпираних појединаца и група у правосуђу, било да су у питању јавни тужиоци, судије, вештаци, полицијски инспектори…
Да политичари и други у чијим је рукама власт немају ни жеље ни потребе да сузбију корупцију јер су и сами део коруптивног система, и то не било какав део, већ прилично значајан, неки и најзначајнији део тог, може се мирне душе рећи, хоботнице са тисућу пипака, а описати као пирамиду заједничких криминалних подухватиа, види се и по томе што се у оном што се пежоративно назива „највиши представнички дом“, Народној скупштини Републике Србије доносе закони који директно легализују корупцију уводећи је у правни систем земље.
За разлику од Румуна који се супротстављају таквој исквареној власти, Срби подвијају шију и поданички ћуте. Тај карактер и менталитет српског народа је добро описао Јован Цвијић.
И шта ако се установи да је покојни Драгослав Огњановић прешао Рубикон, шта ћемо са оним силним заклињањима челника адвокатских асоцијација? Да ли ће ико у такозваној држави Србији рећи: “Добро, ђаво је однео шалу, хајде да размрсимо тај криминални гордијев чвор у адвокатури!” Не будимо баш толиоко наивну, па знамо да таквих у овој власти нема.

Живојин Ивковић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here