Крај пута багрење

0
53

Када сам тишину попут слика одложила на полицу са књигама, у раму од багремових гранчица скупљених поред пута срела сам се са твојим погледом.
Када сам твоје ствари паковала у црвени карирани кофер са подераним штофом, ту поред самих окованих ивица, некако сам пажљиво слагала и своја писма између кошуља и џемпера, као да сам се бојала погужваних речи и страница.

Клечећи док сам сенком прелазила преко твојих ситница уредно сложених у провидне џепове штепаних преграда, питала сам се колико је велики тај твој свет за моје малене прсте верности које се протежу преко углађених стрвари сложених да напуне туђе празнине. На живот се не бих освртала да ме већ није прегазио својим опречностима и издајама. Тако сам и твоје трагове под тепих гурнула, да ми мекше буде када паднем. А саплитала сам се и падала у задње време пречесто.

На слепа куцања нисам отварала питања, већ окретала лист да наставим смисао. А смисао се некако изгубио међу полицама са наслаганим књигама и бајковитим причама.

Када сам помислила да дишем, загрцнула ме прашина на срце наслагана. А ти си ме само немо кроз багрење гледао, ништа проговорио…
Када си ме заборавио?

 

Весна В. Максимовић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here