Невенка Миланко: Милују шапатом вјетрови

0
83

Дарујеш ми небо

У распјеваној зори,
дарујеш ми небо
очију својих,
непрегледну башту
у којој већ
засадио си цвијеће.

Опијено мирисом
збуњено ми срце,
осмјехом твојим
анђеоски благим,
трепери маштом
сред небеских висина.

Од златних зрака
постељу нам правиш,
покривач је
од бисера роса.

Удахнула сам звијезде
у грудима за тебе
да сијају,
док са пурпурних
усана мојих
љубави испијаш химну.

У разиграној страсти,
најлепшу арију
пјева нам душа,
у додиру самог сунца.

 

Хаљина од прозирне магле

Од чежње
њених дамара,
облак се отвара
и понесе је
на крилима бијелим.

Лебди тако насмијешена,
попут анђела.

Посташе јој робови
и мјесец и облаци,
кад прозирну хаљину
од магле обуче.

Од љупкости њене
умукнуше птице у даљини,
стишаше се и громови.
Златну јој косу
расуту на
небеском јастуку,
милују шапатом вјетрови.

И док јој виле
на љепоти завиде,
она се
у цвијет претвори,
Богу љубави
мирис њедара
својих подари.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here