Александр Андреенко: Комары на масле

0
52

Дизель-поезд «Калининград – Советск» пассажиры называли последним словом техники. И другими последними словами. Старенький, угарно коптящий, всеми своими железяками дребезжащий, каждому столбу кланяющийся, неуклюже-громоздкий – он многих раздражал и нервировал. Но мы, студенты, относились к нему со сдержанным уважением и явной симпатией. Для нас он был настоящей палочкой-выручалочкой. Он ходил трижды в день – аккуратно по расписанию. Рейсы его практически не зависели от погоды – в отличие от вечно опаздывающих и порой отменяемых автобусов. Главная же привлекательность поезда – цена. Трёхчасовая тряска от конечной до конечной стоила рубль шестьдесят пять против двух (а то и трёх) с полтиной автобусом. Тех, кто мог раскошелиться на автобусный билет, однокашники рассматривали как недобитую буржуазию – элемент, несомненно, вредный и классово советскому человеку чуждый. Это мы железобетонно усвоили из учебника по истории компартии. «Дизель» же был нашим родным сельско-пролетарским транспортом. Потому охотно и легко мирились мы со всеми его недостатками. В какую-то из октябрьских суббот у нас не было последней пары, так что я успел на дневной дизельный рейс. Погоды стояли дождливо-солнечные – настоящий рай и для грибов, и для грибников. Салон нарядно пестрел разновеликими шляпками и насыщенно благоухал свежесрезанными сыроежками. Корзинки, лукошки, вёдра – утром пустые, а к полудню в различной степени заполненные – были в эти дни главной ручной кладью.
Уютно подрёмывая у вагонного окошка, я непроизвольно-машинально отмечал, как напротив меня одних пассажиров сменяют другие, других – третьи. Этих третьих где-то на полпути сменили два старичка. – Невысокие, сухонькие, опрятные и румяные – они прямо-таки лучились юным оптимизмом и светлой доброжелательностью. Разговаривали они довольно громко, но это не раздражало, ибо не было нарочито-демонстративным. Речь их была внятной, лаконичной и настолько неспешной, что не вдруг можно было понять, о чём дедушки толкуют. Они не рисовались, не навязывались, но и секретности никакой на себя не напускали. Сквозь ресницы я даже залюбовался этими поклонниками «тихой охоты». Отмечая неспешность их речи, я был, пожалуй, несколько неточен: это слово не совсем подходит для описания того темпа, в каком они вели диалог. Тут, видимо, цифры будут выразительнее: паузы между репликами длились по полторы-две минуты. Но через время я нашёл содержание их беседы настолько занятным, что перестал обращать внимание на означенную особенность.
– Жарко, сосед.
– Да, очень жарко.
– Я очень устал.
– И я, сосед, очень устал.
– Много грибов набрали?
– Нет – очень мало. Годочки-то уже не те.
– И у меня грибов мало. И у меня годочки не те. Да и комары одолели – сил нет.
– И меня одолели. Но я вот читал, что есть на теле человека такие участки, что вот укусит комар, а не больно.
Товарищ его (минуточки через полторы) сказал жалобно, с нескрываемой и почти детскою обидой:
– У меня вот нет таких мест: меня куда ни укусят, везде больно.
– А вот моя соседка перед лесом лицо подсолнечным маслом смазывает. И ничего, говорит. Не тревожат, то есть.
– А почему?
– Не знаю. Может, прилипают?
Тут они испуганно переглянулись: вероятно, представили бабулю в маске из прилипших комаров. Несколько минут старички подавленно молчали. Мне стало их жалко, потому я счёл возможным вмешаться. Тем более, что во время беседы они поглядывали на меня приветливо и так, словно приглашали присоединиться к обсуждению. Теперь вот, видимо, самое время подошло для этого.
– Я думаю, дело не в том, что прилипают (дедушки болезненно поморщились). А в том дело, что кожа человека очень прочна. И большое усилие надо приложить, чтобы её проткнуть. Комару для этого надо хорошенько упереться. Но на масле-то этого не сделаешь: ножки-ниточки скользят и разъезжаются, потому проткнуть кожу не выходит. И чего же тогда напрягаться-то! К тому же остаётся риск быть прихлопнутым. Вот они и шарахаются комарихи от скользких лиц.
Старички встрепенулись, ожили, заулыбались и одновременно-радостно выдохнули:
– А ведь верно!
– А ведь верно!
Поезд замедлил ход: очередная промежуточная станция. Подхватив корзинки, мои кратковременные попутчики направились к выходу.

 


Александр Андреенко: Комарци на уљу

Дизел воз „Каљининград – Совјетски“ није последње чудо технике, нити садржи najnovije tehničke могућности, али ипак превози путнике. Стара димна испарења са својими железним крнтијама много је неспретан и гломазан – могуће чак и досадан . Али ми, студенти, се односима према њему са дужним поштовањем и великим симпатијама. За нас, он је био изричити спасилац. Ишао је три пута на дан – по возном распореду. Ред вожње није зависио од временских услова, за разлику од аутобуса који готово увек касне, а некад и не дођу. Главна атракција је била цена возне карте. Трочасовна вожња за цену од рубље и 65 у односу на две (или три) рубаља за аутобус. Они који су могли да издвоје новац да плате аутобуску карту, сматрани су славољубивом буржоазијом, несумњиво штетном класом Совјетског човека. О томе смо доста научили кроз уџбенике историје комунистичке партије.
„Дизел“ је био наш сељачко-пролетерски превоз. Зато смо се радо и лако помирили са свим његовим манама. У неку од последњих октобарских субота, последњу пару сам давао на дневни дизел превоз. Прогноза беше: кишовито са сунцем…прави рај за печурке и за бераче гљива. Велики елегантни салон воза путничке класе сад је био попуњен разним величинама глава печурака, све је мирисало на свеже русуле. Корпе и канте – ујутру празне, а до поднева су већ биле попуњене свежим печуркама.
Таман кад сам најзад успео да наместим величину прозора, приметио сам да су се путници заменили, и место првих, место су заузели други па трећи путници. Ове треће су негде на половини пута заменила два омања старца. Ниски, изборани а опет уредни и румени – директно су деловали на младе оптимизмом и добром вољом. Причали су прилично гласно, али то није иритирало јер није било наметљиво. Њихов говор је био прилично концизан, кохерентан и тако лаган али није се могло одмах разумети о чему су старци причали. Постао сам готово њихов симпатизер, слушајући тај разговор. У тренуцима, нисам најбоље разумео значење тих речи- неуспешно имитирајући њихов говор, ја ћу можда сада бити нетачан у наводима њиховог разговора. Могуће да реч нетачан није баш најпогоднија за описивање темпа њиховог разговора. Паузе између одговора су трајале чак и по минут, два. Али, временом ја сам увидео да је садржај њиховог разговора веома занимљив, да сам престао да обраћам пажњу на начин њиховог говора.
– Вруће комшија
– Да, веома је топло
– Веома сам уморан
– И ја, комшија веома уморан
– Много гљива си набрао….
– Не – врло мало. Године…!
– И код мене мало гљива. А и ја сам у годинама… а и комарци савладали… немам више ни снаге…
– И мене су савладали. Али овде сам прочитао да на телу човека постоје делови, где ујед комарца не боли….
Друг га је (преко пола минуте) гледао, па је рекао безвољно са нескривеним, детињим незадовољством :
– Код мене нема таквих места, где год да уједе, боли….
– А онда ти мој комшија, пред шумом намажеш лице са мало сунцокретовог уља? Можда би деловало….
– А зашто?
– Н е знам… можеш да пробаш ..
Онда су се погледали са страхом: замишљали су, вероватно своје лице науљено са масом комараца. Неколико наредних минута су скрхано седели. Било ми их је жао, па сам решио да им помогнем. Штавише, током разговора су ме гледали учтиво, као да су желели да се укључим у разговор. Сада је било право време да упаднем у разговор.
-Ја мислим да би ипак требало да пробате… (ту се старци болно намрштише). А ствар је у томе да је кожа човека толико јака, и комарац треба да уложи велики напор да је прободе… комарцу је за то неопходно да се добро протегне. Али кад ставите уље то онда није могуће – јер ножице комараца клизе, и чак да прободу кожу, тешко ће се извући. Поред тога, постоји ризик да буду убијени. Зато комарци беже од клизавих лица!
Старци као да се одједном разбудише, живнуше, осмехнуше се и истовремено радосно узвикнуше:
– Истина!
– Истина!
Воз је успорио, још једна се примакла станица. Моји успутни пријатељи подигоше корпе, и кренуше ка излазу.


На српски превео Владимир Бабошин
+7 905 258-5179

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here