ПРЕКОБРОЈНИ

0
140
[print-me target=".td-post-header, .td-post-content" do_not_print=".td-module-meta-info, .td-category" /]

Са Голготе у медитеранско плаветнило,
ми, Прекобројни, као дивизија осванусмо.
Сачувах митраљезе, полумртви оживесмо,
на острву Светог Спиридона ране извидасмо.
Дубљи траг од Византинаца и Млечана остависмо,
на Острву спаса кости у камени мост уградисмо,
у Свето наше отаџбинско србско повесмо,
као живи лешеви на Солунски фронт пођосмо.

Убише ме поново у бици код Доње Врбине.
“За строј више ниси, потпоручниче Михаиловићу”.
Ни лекарска комисија не прозре у моје дубине,
да у Југословенској дивизији поново васкрснућу.

И после пробоја фронта жив осванућу,
поручник са Орденом белог орла постаћу,
По трећи пут, гушећи албанску побуну, погинућу,
Земно тело војске оставићу и у краљевској гарди ускрснућу.
Не видех ко је бољи Србин од мене?
Тек Јеличине усне дубље ране задаше ми,
и четворо моје деце прекратише ми земно време
за отаџбину и србство ми, Михаиловићи, увек прекобројни.

Због тога што сам хтео србску војску да оснујем,
на Хитлера мрко гледао, затворише ме.
Док са Орденом Светог Саве на грудима снујем,
од Брчког до Равне Горе не посустајем.

Са Горским одредом сад по небеској Србији путујем,
и фајронта још нема док нас душман дави,
док некрсте из предворја раја истерујем,
венац круне мученичке на мојој глави је.

 

 

Вера Понти

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here