ЛАПОТ

0
37

Зима је била таква да је својим леденим стиском оковала и камен и стење хомољских планина и дрвеће и душе и срце, кроз која само још кошава провлачи свој сурови, оштри дах и леди тело до костију.

У кући пуцкета огњиште, али без оне искричаве радости. Нема у тежачкој муци коју је сада оковала зима, ничег радосног. А и ова кућа одкада се син и снајка оделише и не личи више на дом.

Крај ватре седи старица, забрађена црном марамом, очију црвених од суза које брише крајевима грубе тканине. Доброћудно лице испијено дугогодишњим радом и муком. Али, чини јој се, данас ничија мука није као њена.  С’љубављу  и тугом посматра старца који седи погурен крај огњишта и гледа замишљен у ватру.

-‘Оће ли то, старке? – упита старац замишљеним гласом, не скрећући оглед од ватре.

-Са’ ће , Митре, кућо моја- једва проговори жена, па се загрцну од нових суза које је потекоше из згаслих црних очију.

-Немо’ старке. Немо’, благо мени. ‘Ајде, немо’ ту да ми закукаваш. Немо’  деци да квариш работу, ни дa стајеш на њи’ову муку.  Доста је ‘вала , и било. Ше’сет година,  доста је , ‘вала да си камен, а не чо’ек.  Неће више ове ноге да ме слушају, ни руке да вуку. Џабе само ‘лебац једем и сукно ‘арчим, старке моја. ‘Ајде, век смо провековали као људи, имамо Богу ‘фала и рода и порода,  кућу смо ову, са наши’ десет прста саградили, више смо гладни били и голи и боси, док се не окућисмо, али, ето, децу уредисмо, имају и мрса и смока, и штале су пуне, шта још да тражим на овоме свету. ‘Ајде, и ја сам мојега татка у овим годинама на лапот водио, ето, Богу ‘фала и ја сам дочек’о мене син ‘утре на лапот да води. –

На те речи старица само још јаче заплака а из грла јој се оте тиха тужбалица. Нарицала је, као за мртваком.

У ствари, знао је Димитрије да он и јесте мртвак.  То је готова ствар. Само да осване јутро, и да за сином крене на врх оног истог брда под којим је момковао, чувао стада и свог оца на лапот одвео, а овај свог и тако, до Беле пчеле њи’ове.  Вазда је тако у њих било. Син је убијао оца. Мотком преко погаче.  Ал’што даље од куће и кућњег прага. Ни попови нису знали где су им кости. Увек тако. Гробови неопојани, неосветљени, без свеће и поскурице, без сандука и покрова.  У брда, у провалију да се госте курјаци, лисице и гаврани.

Баш ту, где Димитрије сад гледа, у брда окована зимом.  Опаучио је свога остарелог оца, пуче глава старцу као зрела крушка. Тако ће и његова сутра да пукне.  И ако ће. Одавно већ осећа да не жели да бежи од смрти. А што је више старио, све му је милија била. Све више се журио да је сустигне,  да он њу, Косачицу, ухвати за ледене, кошчате руке и да га поведе тамо , где нема овол’ке муке. А мука га притисла има већ пет дугих лета. Неће кости да слушају.  Koпрцају се ове мучене кости  и варају да још може, као некад… Све… А не може више ништа.  Сагне се код бунара, воду да за’вати, неће пуста леђа да се исправе, по фртаљ и више стоји као посечена клада код воде, па ни тамо ни ‘вамо. Знао је он, само није ‘тео ни себи да призна, да долази час. Онај последњи.  Питао се, док је хватао синовљеве забринуте погледе, да ли и он, мисли на исто и о истоме. Видео је , Богу ‘фала, тело га издаје, али вид му је још добар, како га син мерка док раде у њиви, док ору, сеју и жању, у’ватио му је поглед док су на истом оном брду, где ће сутра Димитрије оставити кости, метрили и обаљивали дрва.  Знао је. Јер је и он, пре више од три’ест година тако гледао свога старога. ‘Оће син да буде газда. И ако. И нека. И време му је. Одавно је преш’о три’есту. Унук му има, ето овога лета,  баш о Петрову дану , петн’ест лета. Још мало па ће да га жене. – Да сам то дочекао, да му деда заигра у колу, у сватовима- помисли само на тренутак сетно Димитрије. – Није ни мој татко Сретену у колу играо. – пресече га мисао као болни подсетник. Ни деда мој мени, па су сви живели. И живимо. И живеће сви, сем њега. Његово, беше си. А доста је и било.

На собу се спуштао први мрак. Тама је постајала све јача. Димитрије се прену из тешких мисли, па погледа старицу која је пословала.

-Готово ли је, старке? Уреди ли? – питао ју је, као што ју је сваке вечери питао.
-Ете га, готово.- одговори жена.

-‘Ајде, постављај синије и софру, зови децу и да вечерујемо. Ете гу ноћ. Да вечерујемо, па да полегамо. ‘Утре морамо да поранимо – нареди јој.
Старица се ушмркну, руком брзо обриса очи, па пожури да постави вечеру. На сто постави столњак што га је чувала за крсну славу, наређа тањире из сервиза што им кум дарова за младенце а она брижљиво чувала, поређа синије са храном, изнесе ракију, вино, кисело млеко за унука и огрну дугу шамију, обу опанке па изађе до нове куће да позове сина, снајку и унуке на вечеру, па се брзо врати, као да жури да чува мртвака.

Не прође много, ето и њих. Снајка им приђе, смерно, целива их у руку, па стаде постранце да сачека да сви седну.

Кад су сели за софру, Димитрије насу ракију сину и унуку, па подиже чашицу и наздрави

-Синко мој, ову чашу подиг’о у твоје здравје. Да си ми жив, здрав, да Бог да, ето, дочекаш ове моје године, па да и ти дочекаш да тебе твој син овако, к’о ти мене ‘утре, води на лапот.  Нека ти је Богом просто, и од Бога и од људи, и дао Бог да и ти дочекаш да и ти понесеш своју погачу, и још нешто да ти рекнем, како мој татко мене у аманет остави, њему његов и тако, док нам се име писаше : мајку и снајку да си чуваш, сина да гледаш, кућу да пазиш, домаћин да си , како ми што бео’мо. Здрав си , синко, у твоје здравје а за моју душичку грешну и намучену – подиже Димитрије чашу и напи здравицу. Била је то тужна, скоро мучна и тешка вечера, као последња. –Мене последња и јесте- прође Димитрију кроз главу.

-Мочугу, одељао ли си? – упита сина, као да га пита о обичним, свакодневним стварима.

-Јесам, татко, од церовину је одеља’ јуче ‘утре, кад бе’омо по онуј букву што се обали- одговори син, не дижући поглед од тањира.

-Ако, церовина је најбоља. Снајке, ‘утре погача да буде готова, пре први’петлова- обрати се снајки.

-‘Оће, татко- одговори млада жена, кријући поглед.

-‘Ел вечерасте, благо мени. Ако сте, на легање, ‘утре мора да се порани. Немо’, Сретене,  ‘утре да мањкамо, чу ли ме. – поново им се обрати Димитрије.

– Неће, татко- одговори Сретен, па помери столицу, устаде од стола и приђе оцу да му целива руку по последњи пут. Када то исто уради снајка, па унучићи, старица поново закука. Димитрије је оштро погледа, па рече

– Аман, доста, старке, ‘утре, па кукај, имаш кад. ‘Ајде, да се леже.- окрете се, па са свог кревета подиже сламарицу, поњаву и тканицу и испрати сина, снајку и унучиће, па, како је ред и обичај пред лапот, оде да заноћи у шталу.
А ноћ, пуста, дуга. Никад јој краја. И стока се умирила кад је пришао да их помилује по последњи пут. Кад приђе свом сивцу, да га помилује и дарује му коцку шећера, очи му се испунише сузама. Пуст је овај живот, и проклет. А тврд и тежак, као овеj проклете  Старе планине.

Ноћ се одужила. Само се чује како кора злеђеног дрвећа пуцкета од зиме. А Димитрија сколиле неке луде мисли, па му ни сан неће на очи. Све се мисли, да л’ тако беше и његовом оцу, ту последњу ноћ? Гледа како звезде трепере, па се моли да ‘утре Сретен удари добро, да га бар убије одма’ да га не дотукује.  Није ваљда баш он Богу згрешио, па да му такву муку на главу натовари. Јак је Сретен. Још као дете, беше најјачи момак у селу. Обаљује онолике букве, секиром их бије, па ваљда ће једну главу знати да прецепи како треба.  Ма знаће, само нек се сети како се клаше као изглaднеле џукеле, кад Сретен рече да ће да се жени. Не би тада право Димитрију. Није, истина, ни његовом оцу било право, али, ето, он и његова старка век проживеше у љубави и слози, и чуварна је његова старка, а добра, као добар дан. И снајка је таква. Добра, и мила. На рану да је привијеш. Погреши човек, понекад. – мислио је Димитрије не дајући очима сна. Устајао је, испијао воду, никад му се тол’ко уста нису сушила као ноћаске. Узврзмао се, па не зна ни куда ће, ни шта ће.
Да спава не може, а и што би. Ето, кол’ко за мало, запеваће петли, па ће имати цео век да се наспава , одмориће коске у оној удолини. Ако шта остане после врана, лисица, курјака и гаврана.

-Ма, какој му буде. Тој му је, што му је. Што беше, беше си. Дође време за умирање. – мислио је и угледао како ноћна тмина почиње да бледи, а густи мрак да се разређује. У том запеваше и први петли. Димитрије лагано устаде, поче да се облачи и опасује. Зора се помаљала, плаветнило је постајало све јаче, па се зачуше и други и трећи петли. Прекрсти се, обу опанке, па крене из штале низ снегом завејано двориште. Опраштао се успут од свега, од својих крава које је чувао и на које је пазио некад и више него децу своју рођену, а како и не би, па те су их краве отхраниле. Опраштао се са бунаром, из кога је по последњи захватио воде да се умије и спере ову горчину, за коју више није знао од куд му се ноћаске толико накупила у грлу.

Пролазећи поред куће, погледа и кроз замрзнуто окно виде своју старку како потпаљује огњиште и чу њену кукњаву и нарицање. Е, шта ти је женско. Остаре, а памет си не набра. И шта кука? Што мора да бидне, мора. И његова је мајка кукала, и баба, то је добро запамтио, али, тој си је њи’ова, женска работа.  Воли и он  живот, ал’ стигоше године, и шта ће му с’д кад не може ни лебац да сажваће. Не вреди више његова снага ни пишљива боба, и што онда ова старка тол’ко запомаже, к’о да ће њу, Боже опрости јутроске да воде на лапот.  Уто из нове куће изађе снајка, целива му руку, пружи торбак у ком се пушила врућа погача. За њом, из куће у новим ‘аљинама од дебелог сукна син и унук, као да су пошли на сабор.

-Има да се умаже од крви и снега, нове ‘аљине ће да упропасти. – помисли Димитрије  прекорно, и сачека да син крене напред а он за њим. И крену се , кроз пртину коју је син стварао својим снажним ногама на пут у неповрат.

Ишли су ћутке, свако заокупљен својим мислима. Син журно, као  сваки син који води оца на лапот. Зна се, остаје сам, а зима стегла, посла колико ти душа иште и око стоке у штали, и у кући и поред куће. Он је ишао лагано, опраштајући се са Тимоком у коме је као дечак пецао и са кога је својим старима на њиву носио воду, са некада зеленим а сада леденим и сивим брдима, оседелим од снега као што је посивела и његова коса. Под тим брдима је момковао, чувао стада, брао воће и носио овој његовој старки, Стамени, а беше она тада најлепша цура коју је Димитрије видео. Очи црне, као два жара, па кад те погледа, прогори ти срце, као жар од цигаре што прогори чоју. Ех, све то… Беше си. Ишао је несвестан времена које је протекло поред њега, несвестан да су већ скоро стигли. А и нека. Није га више ни брига. Од смрти се не побеже, човек кад се роди, и гроб му се отвори. Попеше се уз косину, син и унук брзо и лако, а он старачки, полагано, само се плашећи да га ноге не издају, да се не оклизне, не падне, па да га син, од бруке још и уз косину носи.

Али, корак по корак, успео је. Стиже на суђено место, да се сусретне са својим прецима, да им се кости помешају. Тако је одвајкада било, тако ће и сад. Није он изузетак. Нити би хтео да буде. Све његово беше си, друга времена, друге газде. Сад син, па унук, па ако Бог да, праунук и све надаље док год им име буде уписано у црквене књиге.  Када прекојуче оде код попе да се исповеди и да тражи опрост, поп га изгрди на пасја кола. Мал’тене га из цркве отера. Рече му да њи’ов род Бога нема, да се Бога не боји, кад старе туку мочугом к’о керове, ал’му најпосле и даде опрост.
-Поповска посла, њи’ово је да придикују, а ми си наше знамо. – мислио је Димитрије.
Прекрсти се, скиде капу, па клекну у снег и из торбака извуче погачу па је стави на главу.

Погледа у сина који је у рукама стезао глатку, не много дугачку али, облу и тешку мочугу.

-Нека ти је Богом просто, сине мој- прошапта сузних очију, старац не скидајући поглед са мочуге.

– И теби стари, нека је Богом просто, и опрости, не убијам те ја, него овај ‘лебац, к’о што ће и мене, кад дође дан да га џабе једем – одговори ми Сретен, а ја по први пут од када се спремасмо за овај дан, као да видех сузе у његовим очима. Наместих боље погачу да не склизне, погледах у унука, име моје, већ је одрас’о момак, али и њему се скупила роса у оним топлим црним очима, и кад му видех очи, сетих се да су исте такве биле очи моје старке кад је оно видех у зеленим горама овеј наше Старе планине.

– Деда, – заплака се моје дете, име дедино, мој првенац, понос и дика. – Деда, волим те. – узвикну, оно што никад,  ми, наши, међу собом нисмо рекли. –Ћути, дете- шапућем, а хоћу да рикнем од неке густе магле што ми се, као каменчуга свалила на груди – Ћути, име дедино, срамота је- заустим и не знам ни да ли сам му рекао, јер ме оштар бол пресече, када се мочуга коју је мој Сретен подигао јако спустила  преко погаче право на моју главу.

Обли ме крв, натопи празне дупље, потопи  оне јаме што зјапе као отвор на пећини, јер су фењери испали, и ја осетих како се стропоштавам у ону удолину, и падам на оштре, побелеле кости предака, које су ту, у тој јаметини остале, након што су се звери и птичурине погостиле. Осећам њихов хладан загрљај и осећам… Да више не осећам ништа, и не видим ништа, свуда је само мрак.  Ал’ тако и треба.  Лапот је тој.

Jeлена Благојевић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here