ВРАЋАЊЕ ИЛИ РЕСТИТУЦИЈА УМЕТНИЧКИХ ДЕЛА

0
102

Поводом враћања власнику чувеног портрета „Жена у злату“ аустријског сликара Густава Климта

Погледао сам изванредан филм „Жена у злату“, са чувеном глумицом Хелен Мирен у главној улози и то је на мене деловало вишеструко. Био сам поново погођен количином нељудског зликовачког и геноцидног чињења нациста у овом случају према Јеврејима. Они су своју нацистичку идеологију упрезали, између осталог, и у отимање богатства и вредности, а нарочито, уметничких дела од Јевреја. Истовремено био сам ганут људском патњом потомка јеврејске породице Блох Бауер из Беча, Марије Алтман, нећаке те породице, која из поноса, осећаја части и достојанства људског, води и добија борбу за враћање чудесног портрета њене стрине Адел, који је насликао Густав Климт.

После дуге и тешке правне борбе М. Алтман је добила спор на суду у САД (не у Бечу) и портрет је после тога продат за 135 мил. САД $ и налази се у Новој галерији у Њујорку. Нацисти су је у Бечу звали аустријска Мона Лиза.

Правда је извојевала тешку победу у овом случају. Међутим, правда је остала недостижна за огромну већину свих вредности, а нарочито уметничких, које су биле отимане и заплењиване у ратовима. Рат је најстрашнија појава на Свету и у трајању Човековом. Рат се води на различите начине и са циљем поробљавања неког народа или државе и отимања његовог богатства. Рат се коначно добија уништавањем културе поробљеног народа, јер се тиме руши његов идентитет.

Поменути случај портрета „Жена у злату“ је атипичан, јер је аутор аустријски уметник, а власник је богати јеврејски индустријалац из Беча. Због тога ово уметничко дело јесте део аустријске културе, али су га нацисти отели од власника којег су убили.

Нацисти су насилно присвојили ово уметничко дело и уврстили га у националну вредност првог реда аустријске културе. Тиме су у ствари поништили чињеницу да по ауторству сликара и његовој родној припадности слика јесте део аустријске културе.

Гледање овог филма наметнуло је у мојим мислима тему судбине србске културе у непрестаним миленијумским ратовима који су вођени против Србије.

У Другом светском рату Хитлер је наредио: прво уништити Народну библиотеку! „Зато што је у њој сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа”, рекао је генерал-пуковник Александер Лер, одговарајући на питање зашто је баш Народна библиотека Србије била циљ у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године.

И овим је потврђена теза да је основни циљ сваког рата културно поробљавање народа и нације. Када једном народу уништиш културу, онда му мењаш идентитет, па често и само име и временом поробљени народ престаје да буде историјски народ, нестаје.

Познатом Далсовом доктрином обзнањено је да је империја зла одлучила да се коначно обрачуна са православљем и Србима, као малим Русима, а онда и са Русима. То је својеврстан и најстрашнији духовни и културни геноцид. Србима је отета, сакривена и забрањена историја и археологија, ми смо нордијско-германском историјском доктрином проглашени досељеницима на Балкан у 7. в.

У свакој ратној агресији рушена су културна добра Србства и Србије, отимана и отпремана из Србије. Рат никада није престајао у нашем трајању и Срби нису стигли ни да открију шта им је све отето, украдено и однето и нису могли ни списак отуђених културних добара да саставе. (То не чуди посебно, јер Срби изгледа немају афинитета за пописивање онога што им вредно и свети, тако да нису пописали ни жртве геноцида барем у Другом светском рату.) Наше непријатеље на Западу излуђивало је само када би Ранка Велшанка (проф. др Ранка Кујић) открила ћирилички запис на Србском језику на једном споменику из 4. в.

Не треба да нас чуди што су у Бечу произвели вука манитога, неписменог козара из Тршића крај Лознице, у реформатора србске културе и језика, и што су нам уз његову помоћ отели Србски језик и преклопили Ћирилицу латиницом, затворили нам комуникацију са нашом срдњевековном културом, са богослужењем у нашој светој СПЦ, за културне односе са братском Русијом…

А тај вучина манити, демократор србске културе (проф. др Миодраг Поповић) куповао је за багателу староставне србске књиге и рукописе по Србству, кријумчарио их и продавао у Бечу и у другим европским центрима (о томе ускоро изаћи посебна књига коју је написамо Петар Милатовић Острошки) .

Сваки окупатор Србије прво јер забрањивао Ћирилицу као писмо Србског језика! Пошто актуелна власт у Србији сматра да јевроунијаћење нема алтернативу, онда су прихватили германски налог из Берлина да мењамо свест (значи, идентитет!), па смо се помирили с тим да нам врше крађу и прекрађу Србског језика (а после тога и етничких простора и народа), а са одумирањем Ћирилице смо се скроз помирили. Новосадски договор још нисмо укинули, србистику као србску лингвистику нисмо увели… Помирили смо се и са ревизијом историје, славимо дан помирења после Првог светског рата, а не славимо Дан победе, не обележавамо више Његошеве годишњице, болоњизовали смо образовање…

Преко петнаест година био је затворен Народни музеј, што није било никад ни у једном народу. Недавно је Народни музеј отворен, али нацији није саопштено у каквом је стању музејски фонд у односу на стање пре затварања. Упућени кажу да су отуђени многи изузетно и непроцењиво вредни експонати…

Према свему судећи, против Срвства се и даље води културни геноцид. У њему учествује и наша власт, па и многи Срби појединачно. Ја се усуђујем рећи и сви Срби који пишу латиницом уместо Ћирилицом доприносе спровођењу овог трајног геноцида.

Мислим да смо ми Срби на путу без повратка – на путу нестајања…
На крају, истичем да ме радује што је јеврејски власник из наведеног филма успео да судски поврати власништво над чувеним сликарским делом аустријског сликара.

Нешто ми говори да враћање власништва на суду у Бечу не би никад остварио, а да је на суду у САД успео уз помоћ моћног ционистичког лобија. Радује ме, заиста, што је успео, јер је то барем трачак наде за културно опљачкане народе и нације, међу које спадамо и ми Срби.

У нашем културном поробљавању данас учествује и хазарско јеврејско крило (нарочито чувена група хазарских интелектуалаца у Паризу – Леви, Бриксман и Финклкрот). Упркос томе, Нетањаху је поновио више пута да јеврјско-србско пријатељство потиче из векова пре Христоса…

Добро би било, ако не и спасоносно, да се коначно вратимо себи и Србству и да схватимо да без заштите своје културе, а нарочито језика и писма, нећемо успети да сачувамо свој србски идентитет. Требало би да читамо Црњанског и схватимо да смо давно изгубили своје србско становиште и да одавно примењујемо крватски културни образац…

Саставни део ове наше несрећне судбине јесте и опасност губљења духовне и културне баштине на светој србској земљи Косову и Метохији. То би био печат свих наших непријатеља на нашу смртовноцу и због тога то смемо дозволити по цену живота и смрти!

Видоје Марјановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here