ИСКРЕ ИЗ ТАМЕ

0
51

Василије Шајиновић, Антологија ратне лирике Републике Српске 1992-2002“,   „Штампа“ Добој, 2011. године

„Право рећи, и нема добрих песника, но само добрих песама“
(Богдан Поповић)

Овога љета (2011) појавила се књига „Антологија ратне лирике Републике Српске 1992-2002“ аутора Василија Шајиновића, књига за коју му је, како сам каже, требало пуних десет година истраживања и рада. Иначе, ријеч је једном од оних посленика који као да се држе мишљења Л. Толстоја да човјек „не треба да жури кад пише, да му није досадно да поправља и прерађује десет, двадесет пута, једно те исто и да не пише много“. В. Шајиновић, коме је Бог дао довољно доколице и доброг здравља, како би могао да сачини ову антологију, каже да она „садржи избор најбољих лирских пјесама насталих у периоду 1992.-2002. чије теме и мотиви директно или индиректно инплицирају рат за слободу српског народа у Босни и Херцеговини…“

Рат и поратни период су вријеме које посебно погодује краткој књижевној форми, па се и на овим просторима, у том периоду, стихијно појавило мноштво збирких пјесама. А како је само понеко достављао обавезне примјерке у Народну библиотеку Републике Српске, састављачу ове антологије није било једноставно доћи до цјеловите грађе. У коме проценту му је то пошло за руком, тешко је и претпоставити. Готово да је више тих књига пронашао по приватним библиотекама, него на полицама јавних установа те врсте. Али, упркос свему, ипак је сам успио да реализује један озбиљан књижевни пројект, који може бити солидна основа неким будућим антологичарима, уколико таквих антологичара уопште буде. Неизмјерно је велика заслуга овога аутора, што се одлучио да презентира, по његовом суду, оно највредније у пјесничком стваралаштву на просторима Републике Српске, у мутним и конфузним временима 1992-2002. године. Сасвим је извјесно да је презентиран највећи дио оног најрепрезентативнијег пјесништва из означеног доба на означеном простору преког кога антологичар није прекорачивао. Шајиновић посматра и вреднује ратну поезију у њеним природним језичким, традиционално-књижевним, просторним и времениским оквирима, па и њену родољубиву компонету, ону коју је Богдан Поповић у својој чувеној антологији максимално избјегавао. За разлику од Попвићевих времена, када се пјесништво цијенило „више него што заслужује“, данас је очито да се цијени много мање него што заслужује, па и никакао.

Посебну вриједност ове антологије представља уводна студија, на више од педесет страница, у којој се образлаже оно што је већ, истина углавном парцијално, речено о ратној поезији у Републици Српској у двије постојеће опште антологије, али и излажу теоријске, естетичко-књижевне и друге вредоносне основе и критеријуми на основу којих је сачињена ова антологија. Између осталог, аутор наводи да је  „ослушнуо оцјене о поезији коју је имао пред собом“, те да је оцјена те књижевности код других послужила му као „орјентир а не као „свето слово“, јер је сваки антологичар је сопственик властихих естетских, умјетничких и других мјерила које треба да примијени.
Из студије се очито види да је Шајиновић озбиљно ишчитао књиге аутора које је уврстио у антологију и оцијенио их својим сопственим мјерилом вриједности. Али каже и то, да ова антологија није плод само ишчитавања поезије објављене у периоду 1992-2002. године, већ и великог броја ратних и поратних листова и часописа, обимне литературе о политичким, друштвеним и културним приликама у Републици Српској, као и других врста публикација и књига.

Свјестан да би му се могла упутити замјерка да у књизи има и пјесама које се непосредно не односе на рат, он каже: “Поред тога, овај избор обухвата лирику с тематско-мотивском поетизацијом отаџбине, завичаја, народног предања, традиције, историје, културе, религијских и духовних вриједности и особености српског народа.“  Ово образложење се може прихватити тим прије ако се има у виду да је поезију могуће дијелити само условно, јер неки текстови или јесу или нису поезија.

У другом поглављу уводне студије, аутор образлаже друштвено–историјски контекст у коме је настала ратна лирика Републике Српске, а у трећем, најобимнијем, даје осврт на изабрану поезију.

Ту објашњава зашто је антологију отворио баш пјесмама Рајка Петров Нога, наводећи да је он један од ријетких савремених српских пјесника који има своје препознатљиве поетске сљедбенике. Други по реду, и зачају, је Владимир Настић, који „иде у ред најпродуктивнијих пјесника наведеног периода“. Његове многе пјесме су везане непосредно за рат и ратне страхоте којима је обузето и прожето сво његово пјесничко биће:  Ливаде прекрила гробља…/ Младићи српски леже испод траве. („Српски младићи“).
Као први тумач ратне поезије, са простора Републике Српске, наводи се Никола Кољевић, који ту поезију ставља „у контекст укупне српске књижевности“. Кољевић, за пјесме Дејана Гутаља, надахнуто каже: „ Никад нисам читао поезију у којој је смрт богатија, ужаснија и разноврсније песнички присутна као да је сам смрт жива, захваљујући песниковом доживљају и изразу“.

Читалац ове антологије наићи ће на широк и богат поетски мозаик рата и ратних прилика саткан од изабраних пјесама пјесника из Републике Српске, разичитих друштвени и образовних профила. Свако од њих рат је видио из свог угла и са мјеста и положаја на коме се налазио. Тако, рецимо, универзитетски професор и научник Војислава Максимовић, у пјесми „Куда? Куда?“ са забринутошћу размишља о неизвјесности рата
„Превише је мрака и клизавице,/ а наш род путује…
Бар да завијају вуци, препознали бисмо
Правац….“

Међу многим другим поетским остварењима, посебно је потресна пјесма Давора Миличевића „Икона“, у којој се на дирљив лирски начин казује како, у љето 1992. године, мајка под лонац, у коме је „покоја зера граха“, на ватру ставља исцијепане комаде храстове иконе Св. Игњатије. Избјеглиштво, као једну од најнесрећнијих и најтрагичнијих страна протеклог рата, пјесник Зоран Костић успјешно дочараво са само два стиха у својој пјесми „Чарнојевић“ (можда чак и само њеним насловом): Све остављамо, ништа не носимо/ Жено, од ноћас немам што сам имо…

За пјеснике заступљене у овој антологији и њихове пјесме би се могло казати да личе више на искрице, него бљеске свјетлости из таме једног мрачног кошмарског доба, а за ову књигу да  је поуздано лирско свједочанство страхота  једног не тако давно минулог крвавог рата на српским просторима.
Шајиновић је у ову антологију од 466 странице, уврстио 62 пјесника са 208 пјесама, надамо се да, како би то казао Душко Радовић, није правио никакве компромисе и није мислио на писце већ на пјесме. Најзаступљенији је Рајко Петров Ного са 12 пјесама, са којим је аутор и отворио антологију, а затим Владимир Настић са 11 пјесама. Антологија се завршава са пјесмом младе бањалучке пјесникиње Александре Чворовић. Са само једном пјесмом заступљено је десет пјесника или готово једна шестина од укупног броја уврштених у антологију. Наравно, и овдје се показује тачним оно Поповићево мишљење да је „уморно и скоро непријатно читати “ први пут неку збирку пјесма, али бивамо награђени код другог или трећег читања, кад прескачући, идемо „од најбољих најбољима“.

Нема сумње да је Василије Шајиновић успјешно обавио један веома значајна и тежак књижевни посао. Његова синтеза најуспјешнијих поетских ратних остварења је била тим потребнија јер живимо у времену када се све тако брзо заборавља па и рат.Треба казати да је он и сам пјесник и учесник рата и да се у посљедње вријеме посебно посветио изучавању и вредовању баш поетског стваралаштва у Републици Српској. Према томе ријеч је о веома компетентној особи за састављање овакве антологије. Њоме је показао да је и у најтежим временима за српски народ, на овим просторима, свијетлио дух пјесништва и стваралштва даровитих појединаца. Од онога што је имао на располагању Шајиновић се потрудио да, по властитој мјери, одабере најбоље. Колико је успио најбољи суд ће, ипак, дати читаоци и вријеме, јер потребна је дистанца па да се поезије чита и оцјењује, поготово  поезија која је настајала у вихору рата, поезија емоција више него хладне промишљености  и у којој су догађаји виђени „са своје стране“. Међутим, не треба очекивати ни превише, јер и поред свега треба имати на уму да је Република Српска мала друштвена зајединаца и да се добре пјесме не догађају често, а поготово не у рату.

Вријеме ће дати одговор и на то, колико је овај антологичар био у праву када је, рецимо, изоставио нека књижевна имена као што су: Дара Секулић, Анђелко Анушић, Здравко Кецман, Ђуро Дамјановић, Сретена Вујковића, те Ранко Павловић, који је за своју збиру пјесама „Кости и сјене“ добио чак и престижну пјесничку награду „Лаза Костић“. Свакако да ће, можда, бити и замјерки на понеко име у антологији, што је за очекивати јер није ли се и Богдан Поповић, уврштавајући у своју, касније веома чувену Антологију новије српске лирике хвалио, хвалио Марком Королијом, Душаном Симићем и Душаном Срезојевићем, као младим људима који обећавају, а ко данас ишта зна о њима? Нико, ништа!

Ова технички беспријекорно уређена и одштампана књига, на њежној хартији попут дјечијег лица, са срећном илустрацијом корица: небом са тамним облацима и магловитим планинским предјелима испод њега, биће лијеп украс за све приватне и јавне библиотеке које ју набаве. А свакако, њена најважнија сврха биће да, својим садржајем у лирској форми, свједочи о једном времену за које би народ казао: било-не поновило се. Њеном аутору Василију Шајиновићу, који се бар за тренутак издигао изнад просјечности, остаје трајно осјећање задовољства да је успио у једном веома корисном друштвено и културном подухвату.

Момчило Спасојевић  

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here