Једног дана
Једног ће дана човек човеку
бити звезда
и шкргут беса замениће
песма грленог извора
и зора ће се родити без јаука;
суноврат доброте тада неће бити
мрак који је закључао
последња пристаништа.
Једног дана ће човек човеку
постати земља родна,
а не луталачка,плачна
и шкргут кремена и мача
замениће ход по осмеху сунца
и дечијим видицима.
Све ће да се промени
кад срца не буду каменоломи јалови,
кад у њих ушетају свици милости,
кад поломљени сатови у оку вечности
откуцају секунд опроштаја.
Једног дана када се човек
помири са Небом.
Недостаје
Недостаје….
Твоја мајушна,бела рука у мојој руци,
као сребрна шкољка што замишљена
плута изнад Месеца,
као златни лептир што пева
гласом лета.
Недостаје….
Твоја нечујна храброст да будеш земља
по којој бесно јури коњица страха
и не може јој ништа.
Недостаје…
Стаклени хоризонт твог последњег погледа
са ивице света
где облаци путокази имају крила
и у невидљивом хору певају сен и сан.
Тамо смо биле заједно
и моје срце уз твоје
као два усамљена крста крајпуташа
и камено звоно које је позвало
само једну да оде,
на безимену свечаност,
у савршени,невини спокој
рађања и нестајања.
Хелена Калинче
