Једног ће дана човек човеку бити звезда и шкргут беса замениће песма грленог извора и зора ће се родити без јаука; суноврат доброте тада неће бити мрак који је закључао последња пристаништа.
Једног дана ће човек човеку постати земља родна, а не луталачка,плачна и шкргут кремена и мача замениће ход по осмеху сунца и дечијим видицима.
Све ће да се промени кад срца не буду каменоломи јалови, кад у њих ушетају свици милости, кад поломљени сатови у оку вечности откуцају секунд опроштаја.
Једног дана када се човек помири са Небом.
Недостаје
Недостаје…. Твоја мајушна,бела рука у мојој руци, као сребрна шкољка што замишљена плута изнад Месеца, као златни лептир што пева гласом лета.
Недостаје….
Твоја нечујна храброст да будеш земља по којој бесно јури коњица страха и не може јој ништа.
Недостаје…
Стаклени хоризонт твог последњег погледа са ивице света где облаци путокази имају крила и у невидљивом хору певају сен и сан.
Тамо смо биле заједно и моје срце уз твоје као два усамљена крста крајпуташа и камено звоно које је позвало само једну да оде, на безимену свечаност, у савршени,невини спокој рађања и нестајања.
Хелена Калинче
Хелена Калинче
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Хелена Калинче, рођена у Смедереву 1970.године, завршила Филолошки факултет у Београду, ради као наставник српског језика и књижевности. Бави се писањем песама , кратких прича и лекторисањем. Песме и приче су јој објављиване у неколико зборника и часописа, међу којима су и часопис за књижевност,уметност и културу ,,Акт“, ,,Илустрована политика“и др. Објавила је 2016. године збирку песама ,,Бајка о Анђелији“. Освојила је исте године другу награду на Међународном Сабору духовне поезије у организацији Књижевног клуба Раковица.
