Шаљем ти капу речи

0
121

Шаљем ти капу речи. Немам лешника.
Грмело прошле године на светог Илију, па нису родили.
Нема ни ораја. Поделио сам их деци на Бадње вече.
У Рогатици сам. Напољу се чују мачке.
Фебруар. 2019. год.

У потаји, водени жижак нагриза олук. Трепери нит мрезге у њеном рамену.Белом,пуном месечине. На којем светлуца маркица са дописнице, коју сам јој послао из Пожаревца. Када сам на бувљаку,продавао гарнишле и тек исцветали врес.
Врес, чупан у Јабланици, златиборском селу. Где је Књаз Милош чувао газдинска говеда. У оно време док је био слуга. Ваљда се ту обучавао за владара и надменог. Ваљда је ту оштрио канију, јатаган и коље, на које ће остављати главе,ако не дозру гуње.

Врес, црњуш, како му и јесте име, куповале су не довајане госпоје за саксије тераса. Продавало се. Куповало се. Нисам имао довољно кеса за паковање. Увијао сам у лепе речи и осмехе. Нудио се да им дођем кући и цвеће расадим. Зарађивало се. Расађивало се. Док је трајало, док црњуш не примети, као је само на Златибору ваздух од бисера…

Одатле, из Пожаревца сам јој писао. Смишљао јој речи, од којих се артија збуњивала и маркица одлепљивала. Поштар је преписивао те речи. Које сам труковао на картама и разгледницама, са бебама, цвећем и мотивима са љубичевске ергеле. Она је волела коње, Стављала их је на џамиће креденца, моју је држала испод јастука.
Ноћас сам се из те логе извлачио. Прескакао преко ограда и капија. Носила ме је до сванућа, у једрима и недрима. Соба јој је јутром личила на задружну стрњику. преорану свињским њушкама. Испод кревета су излетале јаребице , милиле ђинђуве, речи у песму нанизане и поточићи слатких суза…

Једна кап тога учи око да прокишњава. Због ње жижак олук нагриза.
Грејем се на дах њених уста. Прешао сам Проклетије, Чемерно и прегазио Церовицу, Марковића поток, Гаврину бару и јаругу на мајчином лицу, сузама изрезану…
Њено раме, балчак сабље, поклон Лазарев, Милошу док су били у љубави. Балчак од груде младог сира. Коју је планинка међ смиљем и врелим ињем сачувала.
Знам да ће ми том сабљом скинути чађ са прсију. Изгорелих ћумуранама које носи , да не би дан назебао. Тако белих ватри и белог ћумура, ни у мртвом лагуну Чегра, ни у кули због њега зиданој.

Молим се, да јутрос овлажи небески витиљ у фењеру. св Да се у плик претворим. Да у рамену расади шебој са бојом њених очију, позлаћен криомим златом испод колена. Имаће дана за свитања. Неће Бог сунце закинути. Увек ће га нека мајка испросити.
И нека ће се јадом забавити. Као оне што су мислиле да је Јелова гора у околини Ужица од жице исплетена и на глогово коље затегнута да се ко јувка осуши. Да ни тица кроз ту гору не промакне, док они са брошевима звезда на капама, разврставају чела и куршуме…

Било. Из сна ме то врисне. Цикнем ко леден церић у церику око светог Јована. Док џадом шуште сонке и цакћу прапорци на коњима. А, пева Рака Чока: Косио сам сено, доле крај Мораве.

На оном прозору до џаде Мара гаврина развлачи нецану завесу. Цепа је, а међ бутинама јој цврчи шећер, ко онај на гвозденом жарачу, док се ракија запржава.
Осећам се на запршку. Трза се раме под мојим образом. Пију нас дувари, чаршафи и рамови слика, на којима смо нас двоје, понека разгледница беба и атова са љубичевске ергела.

У Јабланици се под снегом буди црњуша. А, ајдука ни књаза ни за лек. Бљешти снег, налик углачаној плочи шпорета.

Слободан Ристовић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here