ПОСВЕТА БРАТУ МИЛАНКУ

0
224

Теби, рођени мој

Ноћ је свилу
кроз сан ми просула.
У срцу чујем,
киша тихо роси,
а у души фењери покисли,
чемер и јад.

Оста само жеља
последњег сусрета,
поглед теби дат
и твој загрљај благ.

Багрем неће
више мирисати,
као некад
кад’ с прољећа
теби свратим,
кад у башти
драги брате,
пребирамо успомене.

Чини ми се,
да још чујем
звуке гитаре
у оне вечери давне,
твој звонки глас
на веранди
наше куће старе.

Можда, ти си сада
међу анђелима
и пловите
над облацима,
можда у рајској башти,
скупљате цвијеће
у шареним кошарицама.

Тихо плачем,
док ти мишљу
свијећу палим.
Ријечи своје
Богом златим,
да се душа
твоја чиста,
небеским
пољем блиста.


Невенка Миланко

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here