Отвори душу

0
78

Одвој бар дио мали . . .

Отвори душу, од добра дај невољнику мало
Нека Твоја рука искром несебичности зрачи
Неће Те раскућити , доста је и теби остало
То Твоје мало , некоме заиста много  значи

Господње   мапе   нико   не   распознаје
Ни   што   се   коме   спрема  у одајама неба
Помози   и   не   дозволи   савјести   да се каје
И не зареци се и теби нечија рука да не затреба

Осјети и препознај тај тужни немоћни вапај
Преслишај себе чиме те је Свевишњи наградио
С’ љибављу подијели и онај последњи залогај
Не   буди   као   Јуда   гладноме   учини   дио

За   све што   имаш   драгоме Господу захвали
И за изазове тешке што ти је кроз живот припремао
И ако   немаш превише одвој бар тај дио мали
Јер   најгора   је   она народна,   „имао   па немао“

На велику жалост таква нам је реална слика
Нек’   твоја   душа  трептајем братољубља зрачи
Отвори срце   саосјећај са сузом невољника
И знај та твоја љубав ите како ће њему да значи . ..

Преображење Господње . . .

Преображење Господње отворило двери
Крупачко језеро, плахо заталаса
Милиони искри пучином трепери
Душа ми у магији проналази спаса
С’ распјеваним вихором шутњу дијелим
Сву патњу у утроби сам стиснула
Небесима нешто рећи желим
Нијемо шапућем а радо бих вриснула
Не ја не изигравам неку жртву
То не чине јаке самопуздане жене
Обнављам сваку пору мртву
Господ је данас сигирно уз мене
И јесам заиста много јака жена
Ничија сажаљења не примам
И кад ми се од бола замути зјена
Свјетлости Господње у себи имам
Док сласно испијам капи Сунца
Вихор ме лиже мрсећи косе
Слива се емпатија око напуклог срца
Као да ме облаци на седлу носе
Брдима језерске харфе одлијежу
И сирене плешу радујући се смирењу
Прстима бескраја прихватам мрежу
И препуштам се Господњем Преображењу . . .

Небеске одоре . . .

Јутрос сам обукла одоре од сунца
Небеса их по своме кројише
Анђели квирцаше плашт око мога срца
Рубовима емпатије спојише
Око врата нижу ђердане од росе
Њедрима се слива драж Божјега дара
Магичним искрама засуше ми косе
Рефлексија чари хартијом запара
Дахом непрегледа њежно их милујем
Било куцавице нијемо ми броје
Везеним версима крила додирујем
Диве се одорама складно што ми стоје
Заталасах духом стазом што се пружа
Тај небески калуп паше ми и годи
Бескрајем удисем мир’ поетских ружа
Тамо пут свјетлости њима ме пут води . . .

Славка Божовић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here