Не може ова земља без Мире

0
73

Знам да сте одмах помислили на Миру Марковић која још увек проводи своје сужње дане у Русији. Није овде о њој реч, али ‘ајде да вас и о томе обавестим – она ће нам се ускоро вратити на велика врата. Моје колеге, адвокати кривичари, су током досадашњег мало затрајалог судовања успели да елиминишу сва она тежа дела за која је емигранткиња била оптужена. Остало је само једно дело за које је апсолутни рок застарелости већ истекао, тако да се чак и апелациони суд у чуду запитао како је првостепени суд то могао да превиди, па му је предмет вратио на поновно суђење у коме пресуда може да буде само једна – ослобађајућа! И тако је Мира успела да докаже своју невиност, па ће сада не само моћи да се врати из емиграције, већ и да тужи државу Србију за накнаду штете због неоправданог прогонства.

О једној другој Мири је овде реч – Мири Петровић, директорки ПТТ (Пошта Телеграфи и Телефони Србије – како то гордо звучи!), нашој гвозденој леди, како је неки називају, док на другој страни неки медији распродају своје дневне тираже са насловима преко целе прве стране – Мира мора да оде! А Мира се неда. Поштари штрајкују, пошта се не разноси, пензионери су у страху – приближава се дан за исплату пензија, а они штрајкују! Мира преговара са поштарима – они траже веће плате, Мира неда, каже нема пара за то – они је питају а од којих пара купује 46 луксузних аутомобила …, Мира прети …, поштари не попуштају, траже и учешће у оствареној добити за прошлу годину … У помоћ јој прискаче министар полиције, Стефановић Др. Небојша – који је додуше по функцији и потпредседник Владе, даје поштарима нека обећања, они се разилазе и враћају на посао.

То је типичан сценарио како се у Србији решавају овакви проблеми. Јуче је тако и председник Александар Вучић, непланирано (са једно двадесетак камермана који су се такође ту случајно нашли) навратио до оних што штрајкују испред Врховног касационог суда због кредита у швајцарским францима, попричао са штрајкачима, рекао да ће видети шта може за њих да учини – они се задовољни разишли, а потом – изгледа да га је неко подучио да се не меша у послове банака, отишао код “Хепи Марића” и тамо одржао вакелу штрајкачима – није он овлашћен да се меша у послове судова, чега се он стриктно придржава … чак нам је открио и потресну причу да и његов рођени брат има проблем са “швајцарцима”, али да он ту не може да му помогне… Пензионери су поново уплашени – хоће ли ускоро и Стефановић др Небојша отићи код Марића и објаснити свој случај! Да ли ће стићи пензија?

Радио сам почетком деведесетих година у Лондону. У то време све гране привреде су већ биле приватизоване, сем железнице и поште – то је и даље било у рукама државе, у интересу грађана, не само оних који у тим гранама привреде раде, већ и оних којима ови пружају своје услуге. Железница зато што што је држава од заитересованих купаца захтевала исти квалитет услуга на целој територији Велике Британије, а кад је реч о пошти, оно што је и до тада било гарантовано – да свака пошиљка убачена у улични поштански колектор до 17 сати овога дана мора да стигне до свог адресата у току сутрашњег преподнева у било ком делу Велике Британије. И, за осам година колико сам тамо провео, нисам видео ни да поштари штрајкују, ни да су грађани незадовољни њиховим услугама – држава им је то обезбедила.

А код нас? Држава је та која је од тога направила хаос! Све почиње од тзв. коалиционих споразума на којима се заснива и формирање и очување власти. Мандат за састав Владе поверава се оној странци која је на изборима добила највећи број гласова. Та странка потом ступа у коалицију са другим странкама у циљу обезбеђења парламентарне већине за формирање власти и ту у буквалном смислу настаје трговина – не само, колико ће потенцијални коалициони партнер да добије министарских ресора, већ и колико и којих функција којима држава располаже – од амбасадорских места до члланства у управним и наџорним одборима јавних и државних предузећа. Од тога колики коалициони потенцијал има одређена странка од тога зависи и како ће у тој трговини да прође. Карактеристичан је случај СПС-а који је до 2012. године био у коалицији са ДС-ом, а затим прешао код СНС-а и тиме изборни биланс превагнуо на њихову страну, тако са су они уствари довели Напредњаке на власт. Вероватно се сећате да је у почетку те власти Даћић био премијер, а Вучић његов потпредседник и тако је било све док Вучић није довољно ојачао да преузме ту функцију.

Но, да се вратимо на ПТТ – јавно предузеће у власништву државе (а држава је у власништву свих њених грађана), које је коалиционоим споразумом припалу странци ПУПС – Партији Удружених Пензионера Србије, коју је својевремено основао Јован први Кркобабић, да би ту партију по његовој смрти наследио његов син Милан други Кркобабић, чувен по својој изјави током изборне кампање 2016. године – Ако Вучић изгуби, заборавите на пензије! Стефан трећи Кркобабић се већ кали за озбиљне привредне задатке – мали је завршио студије на познатом универзитету Мегатренд у Београду чувеног Миће Јовановића, на коме предају и познати професор, Доц. Др. Жарко Обрадовић, потпредседник СПС- а, као и још познатија професорка Наташа Беквалац, за коју кажу да тамо поред певања предаје и Пи Ар, шта год то значило, али да се вратим на малог – Стефана трећег Кркобабића, који је одмах по завршетку поменутих студија у Привредној комори Србије, чији је Председник Милан Јанковић, члан ПУПС-а, постављен за секретара Центра за мала и средња предузећа.

Опет се удаљавам од ПТТ-а и поштара. Директор ПТТ-а је био Милан други Кркобабић, све док због својих заслуга није кооптиран у Владу Србије на функцију Министра без портфеља, задуженог за регионални развој, па је функцију генералног директора ПТТ-а предао својој сарадници горе поменутој Мири Петровић, чланици ПУПС-а, јер је као што претпостављате ПТТ, јавно предузече у власништву државе, односно свих грађана Републике Србије, коалиционим споразумом предато на газдовање ПУПС-у.
Иначе и сам ПУПС је приватизован од стране династије Кркобабић и он сада фактички само по имену припада “удруженим пензионерима Србије”, који са синдикалним радом у Србији имају везе колико и са организацијом бициклистичке трке Тур д Франс. Да није тако било би логично да поштаре који су у штрајку заступа та странка, што наравно није случај.

И сад ако мислите да Мира стварно мора да оде са места генералног директора ПТТ-а грешите. Још ће она дуго да води и поштаре и нас.
Угњавио сам вас са причом о Мири, па да вас мало разведрим са једним вицом – није политички, не бојте се, а и радња се не дешава код нас – у питању су куплерај и курвинска посла. По завршетку другог светског рата, решили Руси да поправе девизни биланс земље, па у ту сврху отворили куплерај – само за иностране госте. Међутим очекиваних резултата није било па је партијски комитет одлучио да размотри тај случај. Ређају се говорници, пљуште идеје, али задовољавајућег решења нема. Немајући куд, секретар комитета коначно даде реч једном члану који се упорно јављао из задњих клупа, јер је због неких греха био мало политички скрајнут – ‘Ајде кажи шта хоћеш, рече му секретар. – Друже секретаре, ја мислим да су ту у питању кадрови, рече овај. Секретар му хитро одузе реч уз оштро упозорење – Немаш ти појма, кадрови су све проверене партијске раднице из 1941. године.

Драгиша Чолић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here