Излазак из жалости

0
65

Након прохладне августовске ноћи, када је температура након неколико седмица била попут мајске, господин Ивковић је мирно спавао. Као срчани болесник, коме је неколико пута од удара последњег часа живот спашаван пуком истрајношћу његове супруге, прохладно време годи за миран сан. Ипак његови снови још увек се не појављују на хоризонту маште, већ се суморне рефрлесије живота поигравају са његовим спокојтсвом. Немир и бол, и на јави и у сну, чини му један догађај. Оно што је обележило уништење зеленила његовог лица, и долазак хималајских сметова по глави, беше то смрт његове супруге Лилијане. Тај немио догађај збио се почетком те сатанске године, фраза коју је господин Ивковић често користио, средином јанура.

Лилијана Ивковић бејаше једна весела особа, чије је лице било смештено у априлу а срцу у јулу. Пленила је погледима многе, али је своје спокојство и миловање нашла код господина Ивковића. Познанство њихово почеше током посете колонијама сунцобрана и лежаљки, негде у Боки пре доста година. Тада млади и беспрекорно одевени кремама уља и блиским загрљајима сунца, упознаше се под погледима једног тробојног сунцобрана. Ходали су каменитим простиркама Котора и уживали у насмејаним погледима и ватри њихових срца. Након још једног лета под палмама љубавних таласа, решише се поново погледају својим непролазним погледом наде у градској јесени белог града под Авалом.

Звук бомбардовања једног сићушног комарца пробудио је господина Ивковића. Попут старовремског плуга велики дрвени сат откуцавао је осам часова, а танани сунчеви зраци пробијали су се кроз дрвене шокатре. Господин Ивковић је уз пар тешких уздисаја кренуо из некада вољеног брачног кревета ка усамљености купатила. Гледао је у трокрилно стакло изнад беличастог лавабоа своје избраздано лице и зимски поглед. Слапови хладне воде брисали су контуре његових спољних јада док су унутрашњи још увек стајали. Стајали су непокроно и ломили и понеки наговештај мира код господина Ивковића.

Након зимских празника и првих дана бивстовања једног лица поред другог, Лилијана и господин Ивковић решише да крену у потрагу за својим сазвежђем среће. То сазвежђе нија лако пронаћи, бројна клупка ломе и прекидају почетак. Након омалене свађе са својим породицама, њих двоје решише ка сазвежђе пронађу негде где је непрегледност константа, кренуше ка Сечњу. Непознато место, у коме њихови погледу никада нису били садржани, постало је њихово ново јато. Након неколико дана пронађоше једну стару кућу, обраслу у корењу и трошном мрком крову. Обнова њиховог првог гнеза беше и опчињена љубазним погледом ка новом јату, и болу које произискује сваки почетак. Након радног пролаће, средином лета беше готов гнездо. Лилијана је кренула да оплоди гнездно цветним латицама, а господин Ивковић је пронашао своје запослење, чиновничку столицу у општинској мастиљарници. Отпоче њихов нови живот, а крајем те године они овом плаветнилу планете подарише један живот, једног буцамстог дечака кога назваше Урош.

Брашњаву косу је господин Ивковић редовно пеглао топлотом једног половичног чешља, чији су врховни одавно одлетели у непознату дубину отпада. Носио је један дубоки плавичасти цегер, чије је дно имало малену рупицу коју је његов мачак обожавао. Његова тамна непрозирна кошуља постала је његов печат. Свакодневно је одлазио до оближње продавнице и куповао црни хлеб, чија му је боја умањивали жал, јер бели хлеб беше омиљени његовој Лилијани.
Детинство буцмастог Уроша беше идилична слика љубави родитеља и пажње околине. Међутим као ђак Гимназије, Урош је по први пут осетио паклени страну људи, био је уведен у животињски нагон туче. Тај нагон остаће његова вечна карта, јер је његов вид платио цену уласка у клуб победника, победио је у животињском нагону али је изгубио у моралном. Његови родитељи нису докучили шта је њиховог сина нагонило као ти трзаји најтамнијих порива људске психе. Душа им беше узбуркана, али нису клонули. Покушавали су да сину из тих пора очаја и анималитета , уздигну ка сазвеђу среће. Након свршетка, уз доста мука у последњој години Гимназије, родитељи послаше Уроша ка академским дворанама Универзитета, у нади да ће ипак пронаћи своје сазвежђе.

Испред омање дрвене продавнице стајао је ред пивских академика, обраслих у потискивање своје будућности и омаловажавању околине, они су својим поганим мислима и делима мучили спокојство господина Ивковића више него бол одласка своје драге. Њихова лица обрасла у океанима алкохола нису марила за туђи чемер. већ су свој пребацивали на господина Ивковића.Често су тражили да га посете, или да за његов новац испазне пивске магацине продавнице. Господин Ивковић је у тим људима познавао само мржњу, која је из немоћи просвећања сопстваним путеви рушила мостове среће других. Ипак он је имао једног место где је био спокојан.

Снови и чежња родитеља за спокојство њихове деце, неретко бивају дијаментрална стварност. Урош није много напредовао на академских степеницама географије. Зацементирао је своје место на другој години, али је својим родитељима редовно слао кретивну истину, и другачији индекс будућности. Док су њихова срца бивали очарана успесима њиховог сина, он се окренуо ка стравичном пороку, дрогама. Убијао је и себе и своје родитеље, имао је ђавољске мисли и непрегледност пред својим очима. Није знао ни где ће сутрашњи зраци осветлити пут, нити где ће његов хоризонт завршити. Једног априлског јутра освануо је у белој постељи, сам, окружен мирисом хлора и других једињења, сједињен лежао је у болници. Сам, без својих другова који су му карту дроге показали, без девојака које су подсрекивале његову кураж са опијатима. Сам, везан челичним оковом срамоте. Нити отац нити мајка не знадоше, већ спокојно живеше у варошици спокоја.

Трошни бицикл изгрбан и једва приметне плаве боје, био је водич господина Ивковића ка месту спокојства. Заједно са једим омањеном дугуљастом црвеном торбом и пркосним штапом кретао се господин Ивковић ка спокоју и жубурењу риба. Пецања беше његов излаз из суморности у тишину. Већина пецароша крентала би се од, а господин Ивковић ка свом умећу пецања. Није обраћао пажњу на њихове подсмехе и тривијалне доскочице. Пркосно и поносно се вио изнад малих додира речи, и кретао се ка свом скровитом месту за пецању. Чудно или не, до сада није упецао нити једну једину рибу, али је пар флаша и чизама извукао из прекривача воде.

Пред скрханим мислима, Урошу се јавила идеја да остави опијате и крене ка последњим степеницама академских ловорика географије. Али, али ту идеју заменила је једна друга, да крене ка северним обалама, ка хладоћи Балтика, у Летонију. Сетио се позива да у Летонији траже младе и неустрашиве људе, који би рибе из дубине мора слали ка густоћи хотелских трпеза. Решио је да између географије и рибарења изабере рибарење. Иако није знао нити удицу препознати избор беше лак, до краја географских студија бејаше мноштво препрека и стамених потеза оловки, а рибарење неимаше препрека. Сутрадан, са загрљајем пижама кренуо је ка новом позиву ка рибарењу по Балтику. Отац и мајка нису знали. Тек након два месеца без иједне речи и слике о сину сазнаше да је отишао. Међутим један урошев друг, мецена његовог пута ка опијатима, открише приче о Урошу. Лилијанин пролећни поглед утонуо ка након трпетаја у меланхолију пожутелог лишћа. Одлетела је нада да ће њихов син пронађи своје сазвежђе.

Иако је господин Ивковић био против дувана, и често и кашљем дочаравао своју бол тог плеса дима, од почетка сатанске године редовно је дуванио. Није марио за своје здравље нити на околину. Дуванио је цигарету за цигаретом, није марио где ће остаци тих човечуљака завршити. Мислио је само на пролазност, као што дим прође у трену, тако се надао да ће сав бол у трену проћи. Док је седео на трошној пластичној столици, без једне танке ноге, зачуо је шушкање. Помислио је да су то звона његовог штапа, али је вода лежала мирно и тихо гледала ка борама господина Ивковића.
Лилијана Ивковић није била више иста жена. Била је мајка и супруга, постала је сада одбачена мајка и неповерљива супруга. Након што је због доласка новог доба господин Ивковић проглашен за вишак мастила, своју бол због сина устремила је ка свом супругу. Уследили су дани јада и свађа. Није пролази ни један велики покрет часовника а да реч непремостиве мржње није пливала по њиховом гнезду. Тако су пролазили дани, а за њима убрзано месеци, а иза угла старе стојала је нова, демонски украшена година. Текло је време док није господин Ивковић пронашао нови позив, и постао поштар. Након трећег поштарског дана, вратио се окупан знојем и једним снажним присним додиром пса кући, и угледао Лилијану Ивковић како непомично седи на дебелој прашњавој фотељи. Била је мртва. Лекари су долазили али њихови латински списи нису указивали ништа друго до вечног одласка госпође Ивковић. Након церемоније испраћаја на последњу станицу, господин Ивковић се повукао из поште, љубазношћу свог шефе, стотине хартије је скупио у упловио у пензију.

Језа се уселила у дом господина Ивковића а сада се преслила у његове мисли. Чудан звук ударао је све јаче и строго опимињао да није пуки јецај. Тада се уселила одавно одсељена храбрност и господин Ивковић је потрчао ка фијуцима стролетних храстова. Иза њих крили су се погледи. Стајао је без наговештаја, без објаве, без икакавог упозорења његов син Урош. Био је старији, обрасла брада китила је његово лица а пластични оквир наочара штитио је сузе од путовања. Господин Ивковић који никада није сузне капи испљавао, сада је пусти две а потом три, и кишицу непрегледну. Тада је његове згужване и поцепане панталоне један додир грејао. Поглед господина Ивковића преселио се ка нечему што није ни сањао, ка једном дечаку.

Беше то његов унук, широког осмеха, топлог и нежног срца и непгрледне љубави. Поред њега стајаше и његова мајка, Урошева супруга Литванка. Хладно балтичко срце пробило је луку њеног погледа, и она је устремила своје сидро ка господину Ивковићу. Урош је обухватио њих, а погледи Лилијане са рајског врта обасјали су небо изнад ове мале породице. Господин Ивковић се пробудио из жалости и кренуо ка новом сазвежђу.
Излазак из жалости ипак није био лак. Иако је унук постао најбољи другар господина Ивковића, није заборављао своју Лилијану, али је увек себи говорио да је сазвежђе среће ипак тамо где су сви заједно. Своју снаху учио је новом језику, а унука пецању, иако ни сам никада није био алас. Међутим никада није упитао сина Уроша, шта се дешавало свих тих година, ћутке су одлазили са тих ка светлијим темама. Сећао се тог јутра када се из станске године пробудио у годину наде. Господин Ивковић и данас одлази на пецање али више није самац са штапом.

 

Дејан Томић


БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Дејан Томић рођен 1995. у Новом Саду. Основну школу завршио у Деспотову, а гимназију у Бачком Петровцу. Тренутно је апослвент на Правном факултету у Новом Саду. Глумио је у више аматерских позоришта у Деспотову, Силбашу.и Новом Саду, као и у представама у Врбасу и Бачком Петровцу. Аутор је неколико монодрама и једне драме „Саветник“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here