Штитимо се сновима

0
84

Јутро,
пада фина крљушт биља и топлих угризака уста.
Беласа се јато риба подно зидина Голубца у зајапуреним сенкама
њених ушћа.
Отварају се шишарке разноликих свемира,пуне семена и угнилелих врхова стрела,
убрзо ће доћи ратно стање, када ј ће јурнути речи. Оне речи,обучене да гину и лажи које су опрашиле
сваку наду.
Ми смо измислили своју падаваци
због пене у вировима под златним врбопуцима ребара,
где се скривају наталожене песме и клетве.
Ту у шљунку беоњача. драмлија, закишељеног теста за квасац,
процврчалог тамјана и љуштурице јаја белоушки леже давни записи.
У којима су крштенице и умрлице наших постојања.
Мало је нас који смо од нове јапије и новог креча. Све се понавља и обнавља.
Само се пројављују нове преваре,оне које су прогонитељке живота.
Лепота је опасна по постојање.
Да је ње мање, свет би био хладнији, мање загушљив и затрован.

Борба за разорне сумаглице непрестано тера на испарење зла.

Штитимо се сновима.
Љубав је сан, у коју се куне живот када крене неком ратишту.
Најслађе се гине у пустињама.
Ту је кварц костију предалеких доба, у којима смо били људи.

Од њих је остала прашина чахура и нити свиле, којима се писало, сликало, зидало, мислило, и којом смо били одевени, ми далеко давни опиљци родних речи…
Повремено одлазим у слане помисли,које није нагризао мед обмане и глад од које је оболела планета. Неизлечив међ бившим, удишем ноте, исписујем се звуком оних птица које никада не падају на симсове чела. Чувам ону коју сам измислио за давну будућност у којој су ме већ једном откопавали моји синови и кћери, да би видели траг у којма још ричу јелени и пљускају крилате рибе.
Идем за сунцем као за сукњом,огрнут паром мирисном. Сав сам орошон сланом и зрневљем неке детелине,којом ми је мајка пунила јастучнице од клобука тајних опава, на које су долазиле душе рудара да се причесте.
Виђам се са Оцем. Причамо о шљивама, о бакарном плеку за нови казан, у којем ће мо пећи ракију. Бушимо рупице на опасачима. Гасимо креч и погледамо ка капији. Џадом промичу људи и Цигани. Људи носе пушке а Цигани ћемана. Зовемо их да сврате на по једну.
Одлазе. Осатајемо нас двојица, кер испод чардака и обућа на прагу. Наслоњена секира на прозукли трупац ћути и гледа како небом лети врана…

Рогатица. 24.04. год.

Вратио сам се синоћ из Бечића. Тамо сам се видео са људима из доба када сам био Човек.
Пили смо вино и јели рибу. Била је недеља.
Календар је мировао целу ноћ.

Слободан Ристовић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here