Трептај душе

0
99
Невенка Миланко

Тренутак дужи
од вјечности,
стаде у један
поглед случајни,
што свемир
у њој промијени.

Загонетан, моћан
да стихове пише,
кад последња
звијезда с јутром
са обзорја кидише.

Осмјех му је
Божијем слицчан,
таквој сили
није вична.
Озари јој све сутоне
и разигра чежње давне
у облаке уткане.

Затрепери душа
у љубави жеђи,
вјетар снова
у налету жуди,
истргну јој жеље
из кавеза груди.

Да се скрије
испод трепавица,
да му буде
звијезда несаница,
зрака сунца
уснулога лица.

Невенка Миланко

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here