ОРЕОЛ ОД ОБЛАКА

0
38

Мишљу усковитлах
облаке прошлости,
замириса прољеће
небом времена давног.

Звуци музике
опијају душу,
нада се смјело отима,
плешући около
свој танго.

Залазак сунца
полуруменим зрацима,
шара по лицима
правећи облике срцолике.

Небу полетје жеља
у мирису багрема,
ехо јој просу
у срце свилу,
у лику, анђела-боема.

Мишљу му дадох
ореол од облака,
засјени ми разум
мјесец са истока.

У жару дамара
свемир се отвара,
душе нам се
Богом испунише.
Полетје смо
у предјеле нове,
сунцем обасјане
тражећи плодове.

Невенка Миланко

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here