Крилаћење сновидних дамара у сликарству Рада Вујачића

0
191

Потонуће је путоказ кроз себе.То је онај сент, којем није потребна мапа, бусола, звезда или нечије дошаптавање. Потунуће је правац кроз сумаглицу и сукрвицу дна. Дно је наша почетна страна сваке пусуле и ћаге, бело описивање у крви црне џигерице и застрте беоњаче, кремен је и чакмак, фитиљ и ватра, сев у нечијим коленима, бели покров беолушкама и рибама белим, које бледе до расипања и унтрунућа.

У том бунилу и падавици међу снове и опрже,слутње и неке непознате хоризонте, кичицом и бојом наоружан упутио се сликар. Нема испред њега никога, ко би га прсима и речју заштитио. На челу својих сновиђења прти преко „проклетија“ да тражи ране, а не да их вида и зацељује. Разапет између звезда и глогових крајпуташа,обележен жигом рибе, посматра га Бог, свог миљеника, којег је даривао надом да се сновима може озидати пирг. Она кула од слутњи да је свет свуда, и да у сваком том свету, темељ чини баш он, сликар, заступник витезова лепоте, коју неки називају уметност.

Раде Вујачић, занесењак, сновитељ слутних светова,који негде на дну окренутох неба, које је потонуло у море,братими се са рибама, са душама неких лађара, приповедача, разврстава ветрове и морске струје. Можда баш тим путевима ходе они што су блиски богу.

Уметник је одувек жртва,без тога уметност не постоји,није утемељена у религију одабраних, опчињених и преварених. Уметност је превара вере у себи, да се свет може обликовати надом, и борба тог доказивања, ма колико она била заблуда. Гинући за ту заблуду, уметност је постала религија анђеоских присталица, поклоњена Човеку и човечанству.Она је јдини победник свих пораза, који су људска реалност.

Преживљавајући ове слике и доживљавајући њихову истину, суочавам се са витештвом онога (сликара), кадрог да својом вером и веровањем постане утопљеник у најдубљи вир себе, у кошпу далеких светова.

Наизглед сликарство Рада Вујачића више нагиње бајколиком него ли мисаоном ископавању ликовне поетике и фантазије или је то непрестано сударање, погибија сенке да надјача тело. Пре свега, сликарство у много чему јесте обмана и омана, сенка тој „превари“. Шта је риба до живи брош, који је у стању да плови и лебди у разним световима, где човек чува своје сазнање и своју наду о могућностима да се скраси у неком непостојеће“свету“, који Бог склања за изабране.

Његово сликарство, је слатко муцање сна, који се пред своје тумачење у неку подребарну или плућну чкаљу склонио и претворило у рибу. То је поезија која „доказује“ да може спасти свет, јер свет је ту и „сашивен“ је по новом рукораду и сновиду.

Сновиди Вујачићеви су нов улев у сликарству Црне Горе, разливене водом и небом преко брегова у свет. То је и наша могућност, да ако никако другачије него том бајком опловимо своје окрилаћене дамаре.

Слободан Ристовић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here