Волим те на смрт!

0
280

Нисам намеравала да га убијем. Али тај налет адреналина када сам уперила пиштољ у његову лепо исклесану главу; мешавина олакшања и устрепталости када је опалио; његово тело, коме сам одузела покрете и грчеве, немушто лежећи под мојим ногама… нисам одолела. Мислила сам да ћу осећати кајање, да ћу се у страху повући пар корака, да ће ме обузети лудило због извршеног злочина. Али, ништа се није догодило. Он је био мртав на поду, ја изнад његовог привлачног леша. Ниједно од нас није ништа осећало. Ни бол, ни радост, ни тугу, ни задовољство. Његова лицемерна мушка крв влажила је моје лаковане салонске ципеле. И после живота ми је правио само проблеме. Није на мени да разматрам да ли је заслужио такву освету. Ја сам само била извршитељ неке другачије, натприродне силе која управља једним мрачнијим космосом.

Више није био тако снажан, тако горостасан, смео. Није поседовао величину у мојим очима. Лежао је, немоћан и тих, поражен не од другог моћног представника своје врсте, већ од једне слабашне и нежне жене. Како је само јадан! Не знам шта сам видела у њему да је био вредан мог протраћеног времена. Није заслужио нити један осмех, поглед пун слатке заслепљености, уздах који сам му упутила. Како сам могла да будем тако наивна!? У женској је природи да идеализује љубав. Да њене обрисе види тамо где никада није крочила. Није ово освета. Немогућно је светити се распуклим сновима и илузијама. Нико не може бити кривац из сопствене несавршености. Не можемо наплаћивати пролазности дуг њене есенције. Управо због тога нисам могла, нити сам желела да му се осветим. Само сам се препустила тренутку. Маштању о ономе што сам читала, о чему сам гледала у филмовима, што продаје новине и многе свакодневне животе чини достојним неког уметничког сижеа. Открива нам нашу скривену природу, која је једина права и која нас спаја у исту заједничку именицу. Да га нисам предухитрила, улоге би биле замењене. Он није невин, ако је жртва. Ни ја нисам негативац, ако сам га убила. Толико је мотивација за убиство и ја не могу да се одлучим за једну која би ми се највише допала, иако то не мора да буде и она која је заиста господарила мојим славним тренутком. Свака његова реч је огреботина. Сваки његов додир је жиг. Сваки пољубац са његових усана опекотина. Изашла сам из те борбе крвава, рањена, али не и потучена. Моја је последња!

Ниједна његова молба којом је преклињао за разумност и милост под мојом потпетицом није била довољна. Зар је мислио да може да ме придобије тако једноставним говором? Ни блиско присуство смрти га није учинило ништа маштовитијим. Ридао је, љубио ми чланке, покушавао да ме загрли својим поганим рукама. Он није знао да моја крв беху сузе његове. И сада бих једнако уживала у патњи, којом је пропратио своје последње тренутке. Његов плач је моја песма; његов вапај хор који тако умилно пева.

Мрско је тражити разлоге и оправдања за убиство. Урадила сам то, јер сам могла. Зато што сам, можда, све време то потајно и желела. Искористила сам стање своје воље. Расцеп у
дијалектичком систему моралности, у који, вероватно, никада нисам заиста веровала. Нема више узвишене смрти! Нема више филмски идеализоване животне илузије! Огољена стварност гуши, притиска сваки идеал и он остаје смрскан под њеном тежином. Као овај прелепи мртвац под снагом моје тренутне одлучности. Нисам померила памећу. Некада се најкреативнији и најсвирепији злочини догађају у потпуном присуству духа и вођени разумом. Без хистеричног урлања устрепталих емоција. Некада су најталентованији људи управо злочинци. Не кајем се. Не стидим се. Није ми чак ни непријатно. Да ми узвишене силе понављају тај тренутак све док се не предомислим и одбијем да то учиним, сваки пут бих поновила оно што сам већ урадила. Човек је деспот и ужива да кињи друге. Мучи. Разапиње. Образац по коме се универзум окреће око себе самог. Сви смо га наследили, само се плашимо да му се препустимо. Суздржавамо се, док виши закон не покуља из нас, уништавајући све што је створио.

Налазим да је неизмерно привлачнији овако непомичан, загњурен својим лепим, правилним цртама лица у излизани паркет, него док ми се осмехивао сладостарсно пуним уснама. Невешто трампећи лажи за моја искрена осећања. Научено искуство за таленат и чистоту. Моја окрутност подарила му је префињеност, отменост, коју за живота није стекао. Коначно сам од њега начинила господина. Дуго се опирао, бежао, заметао трагове, иако је знао да ћу га пронаћи, скривао се по мрачним, прашњавим сокацима, али опет је дотрчао натраг пред мој револвер. Бум! Чак ни цела секунда није била потребна. Нећу заборавити израз страха и запрепашћености на његовом лицу, када је схватио да се нимало није потрудио, док је имао прилике, да сазна за шта сам све способна. Разочараност што је себи дозволио да га тако пређем својом непредвидљивошћу изван оних дана у месецу. Подарила сам му нови почетак, нека га паметно искористи. А његово мужевно, крупно тело сада је потребно сахранити под окриљем ноћи и тишине, без сведока. Док не почне да се буни смрадом, као што је то чинио речима за живота.

Изненада, зачуло се звоно на улазним вратима, пореметивши моју ретроспекцију и самоанализу. Планове за заташкавање чињенице да је икада постојао и корачао градским улицама, под велом смога и издувних гасова половних аутомобила. Питам се ко би то могао да буде? Неодољиви леш није имао превише пријатеља. За све време наше везе, нисам упознала ниједног. Никада није споменуо да излази са момцима на пиће или утакмицу. Ниједног није именовао у доконом чаврљању суботом ујутру у кревету, док смо лењо лежали једно поред другог, као да је свет напољу ишчезао, утихнуо, нестао, и ми остали једини представници изумрлог човечанства. Дакле, сигурно није неки тајанствени пријатељ из детињства, који се брине што мртвац не долази на заказани састанак. Можда је у питању друга жена? Љубавница коју нисам наслутила, јер сам се превише опустила и веровала да, после толико година, он више нема куда. Да сам га везала за себе нераскидивим спонама, уз помоћ протеклог времена и немира који нужно доноси свака нова, која није ја. Медицинска сестра што му је превила главу, када сам га погодила пепељаром у потиљак приликом наше прве свађе? Љубазно се осмехивала, гледала извежбано стидљивим погледом испод трепавица, стварајући илузију милосрдне светице. Или рогобатна, бахата Амазонка из банке, када смо отишли да се распитамо за кредит за стан? Нагнула се целим горњим трапом, скоро се испруживши по столу, само да би он угледао њене обле груди, што су се назирале кроз танку, белу кошуљу. Чак је није било ни трунчицу срамота у мом
присуству! Шта све жене нису у стању да учине, обмануте раскошном амбалажом? Он није био вредан толиког труда. Ја сам то сувише добро знала, али она, јадница, хтела је да украде комадић моје професионално одглумљене среће. Хтела је, макар на тренутак, да се занесе, обмане како је љубав могућа, вечна и идилична, као што нас учи целокупна светска књижевност. То је једна од оних узвишених лажи, што помажу човечанству да настави са осмехом, прикован за справу за мучење.

Особа на вратима није одустајала. Као да је изнемоглу главу, уместо на јастук, прислонила уз звоно. Почела је већ да ми иде на живце! Не може човек ни пристојно да изврши злочин, а да га не прекидају! Узнемиравају. Никада се свет неће научити правилима лепог понашања. Зато и хрли ка својој пропасти. Згужвани смо на једном месту и не дају нам ни да починимо убиство, а да заједница не пожели да има удела у нашем херојском делу. Да се наслађује проливеном крвљу, са којом отиче и душа. Свеопштом збрком која пулсира жице разјарене свести као какав драгоцени, милозвучни инструмент. Зврррр! Опет тај иритантни звук. Не допушта ми да промислим о наредном потезу. Шта би требало да учиним? Једног скота сам испратила са овог света, могла бих још једног. Сви су они исти, иако их пакују у различита тела. Оплакиваће их кратко, на почетку, док их још живописно памте, онда ће неки нови догађаји, неки нови људи заузети њихова места. Никоме неће више недостајати. Можда повремено, када досада превлада над протицањем цињеница, које зовемо животом. И то само као тренутни одблесак времена које не може и не жели вратити.

Наглим трзајем руке, у којој је до малочас почивао старински револвер елегантне израде, отшкринула сам врата. Очи су ми нервозно блуделе по појави на прагу. У уском процепу угледала сам збуњено лице поштара, што се кривило у страну, покушавајући да докучи да ли је са мном све у реду.

„Опростите!“, изговорио је са зебњом. „Имам пакет за господина Б.“

„Ја ћу га преузети.“, одговорила сам хладнокрвно, као да иза титанијумских жупчаника нисам крила беживотно тело некадашњег љубавника. За љубав и убиство потребно је двоје.

Након резигнирано нажрвљаног потписа и испражњеног погледа, повукла сам се на место злочина да откријем садржај спорног пакета. Поцепала сам кутију, без сажаљења, и на њеном дну угледала брилијантску огрлицу, на коју сам, приликом наше последње шетње, указала привлачном, непомичном мушкарцу поред својих ногу. Румен задовољства облила ми је образе. Одмах сам је ставила око врата и закључила да ми савршено пристаје. Сагнула сам се ка њему и нежно га пољубила.

„Драги, заиста није требало!“

Тихана Тица

 

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Тихана Тица

Тихана Тица (Београд, 1989) завршила основне студије на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Мастер рад Платонистички елементи у византијском песништву на истој катедри одбранила је 2015. године. Била је стипендисткиња Гете института у Београду 2014. године и неко време је провела на усавршавању у Немачкој.  Пише прозу, поезију и критику и објављује у часописима у земљи и иностранству. Области интересовања су јој Византија, романтизам, европски модернизам, чешка књижевност и нарочито стваралаштво Франца Кафке. Објавила је роман Устоличење јарца (2018). Живи и ради у Београду.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here